Odmah da se razumemo: radujem se svakom uspehu Novaka Đokovića, iako ne mogu reći da sedim ispred televizora i nerviram se zbog toga što je poslao lopticu u aut. Razmišljajući o ambiciji, pogotovo velikoj, imam dilemu da li je ona pokušaj ispunjenja velike praznine u predelu duše ili tek igra unutar igre života koji nam je dosuđen u ovoj areni Univerzuma. Bilo kako da jeste, Novak Đoković je svoj teniski san ostvario, po ceni koju znaju samo on i članovi njegove porodice, i na tome mu treba najiskrenije čestitati.

Sad kada smo te stvari razjasnili i kada se (malo) utišala euforija o „Srbinu koji je najbolji na svetu“, dozvoljeno je, nadam se, progovoriti koju ne o samom Novaku Đokoviću, nego o fenomenu „Đoković“ među nama, njegovim savremenicima. Continue reading →

Pitali su me, ovih dana, kako tumačim nesreću da su se političari, sazdani od materijala kakvi su naši, uopšte dokopali vlasti umesto da budu na sigurnom, tamo gde im je i mesto. Moj sagovornik se zatim obrušio na narod, takozvanu masu, kao isključivog krivca za katastrofu.

„To je veoma uprošćeno stanovište“, odgovorio sam. Naravno da je narod, tehnički gledano, svojim glasovima odlučio kome će dati poverenje da ga vodi; pod uslovom da koza opet nije čuvala kupus, to jest glasove, što se u prošlosti događalo. Međutim, iako smatram da je načinio kobnu grešku, stajem u odbranu svog naroda jer za tu grešku mogu pronaći mnoge olakašavajuće okolnosti, koje se sažimaju u iscrpljenosti duha i tela, nakon više od dvodecenijskih napora. „Narod je sebi dao“, rekoh, „malo odmora od istorije, u zao čas, ali je tako, poverovavši onima koji su želeli da im se veruje.“

„Ne slažem se“, odvrati moj sagovornik, „narod uvek ima onakvu vladu kakvu zaslužuje!“ „Eh…“, rekao sam nevoljno i više za sebe, pa zaključio da je dalja rasprava uzaludna, jer nas uvodi u temu da li je starije jaje ili kokoš. Continue reading →

Od toliko ružnih osobina našeg mentaliteta, jedna mi posebno bode oči: čak i kada nam svakih nekoliko decenija neki ratni vihor ne odnese ono malo kuće što uspemo u međuvremenu steći, mi smo tu da se pobrinemo da je, ako ništa drugo, držimo u temeljnoj zapuštenosti. Gledam, i iznova se čudim. Zemlja obilno natopljena snegom koji kopni, a vozači automobila, tobože da ne bi smetali saobraćaj u ulici na periferiji, jedan za drugim silaze sa kolovoza i točkovima riju blato pa se u njemu zaustavljaju. Tu gde je do tada bio travnjak u pokušaju, sada se ruga zdravoj pameti neki polovnjak koji tek što ispunjava uvozne propise u pogledu starosti, i njegov ponosni vlasnik. Nedugo potom, on će ponovo izaći na asfalt sa svom silom blata i prljavštine koju će sa sobom doneti, kao da je to najnormalnija stvar.

Razmišljam i znam da bi se takav čin u uređenim (zapadno)evropskim zemljama tretirao na isti način poput uništenja dela nameštaja u kući. Oni i svoju travu koja ponovo može izrasti paze i neguju kao živo biće, a koliko su tek osetljivi kada je reč o državi, porodici i svakom pojedincu… Standardi, zapravo shvatanje da li je nešto važno ili ne, razlikuju se između njih i nas. Njima će pred kućom ostati negovani travnjak, a nama prašina na obući kada se blato koje smo sami izrovali osuši. Svakom svoje.

No, ako predgrađa naših gradova ne liče na obode Beča ili Ženeve, njihova jezgra ne zaostaju. Premda je Krleža svojedobno cinično konstatovao kako je jedini primerak grada u nas potez od Terazija do Slavije, naši „gradovi“ i njihove šoping-zone stoje uz bok sa Kärntner Strasse ili Via Veneto, sa adekvatnim cenovnicima. Tako je na čitavom prostoru Intermariuma, od Baltika pa do Tirane, svuda gde se nastanila najveća ekonomska kriza (Nebojša Katić) u istoriji zvana tranzicija, to jest prelazak nečega u ništa, u prevodu. Jer do sada najveća kriza trajala je od 1929. do 1933, dok se ovoj ne nazire ni kraja ni smisla. Continue reading →

Veseliste se i nasladiste se; uhraniste srca svoja kao na dan zaklanja.

Poslanica Jakovljeva 5,5

Ovih dana navršilo se deset godina kako je formirana prva vlada nakon znanih događaja od i posle 5. oktobra 2000. Prva demokratska, kažu. Srbija je uvek na nekom novom početku, kao da pre njih nisu bili oni, za koje je takođe glasao neki demos, to jest narod. No, ako ni po čemu drugom, ta vlada će biti upamćena u istoriji kao prva skupina na vlasti koja je sebe nazivala opozicijom (DOS).

Ali, ovaj osvrt suštinski ne govori o njima, niti o svim njihovim obećanjima olako datim čak i ako su verovali u njih – o tome kako će Srbija već 2004. imati potrebu da uvozi radnu snagu usled privrednog zamaha, o pristupanju Evropskoj uniji 2007, 2012, 14, 15, 20… niti o milijardama bespovratne pomoći koje će nam dati naši prijatelji što su nas koliko juče bombardovali za naše dobro. On govori o iluzijama svake generacije, kao da je ona zaista prva, kao da pre nje nije nikoga bilo ko bi nas nečemu naučiti mogao, naročito tome da ne plaćamo preskupu cenu iskustvu koju su oni već platili. Continue reading →

„Jesi li se uplašila?“, upitao sam je nakon što je motorni zmaj sa dva sedišta sleteo na livadu i bezbedno se zaustavio na kraju piste, znajući šta će odgovoriti. Tih dana uslovi za letenje više nisu bili povoljni, osećala se blizina zime. Lepotica je skinula šlem a njena smeđeplava kosa se rasula preko ramena.

„Ma, bilo je super!“, reče. „Obožavam da osetim adrenalin! Nedavno sam pala sa sportskog motocikla na trkačkoj stazi. Ustala sam i nastavila dalje!“ Nasmejao sam se njenom temperamentu. Već sutra, otputovaće u Španiju radi snimanja za modni časopis, a nakon toga negde dalje u beli svet… Continue reading →

Tih godina nakon oružanog završetka Drugog svetskog rata, moj prijatelj, sin visokog oficira Ozne kroz čiju kuću su prolazili Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i ostale perjanice vlasti nove države, nikada nije video nekoga kako na ulici jede. Mnogo kasnije shvatio je zašto. U opštoj nemaštini, naime, smatralo se nepristojnim isticati makar i tako skromni detalj. Toga pravila su se držali čak i oni, poput moga prijatelja, koji su se vozili tada retkim automobilima u Beogradu a snabdevali u posebnim prodavnicama za funkcionere.

Danas je naravno sve, pa i to drugačije. Ne samo što u Beogradu automobila ima napretek da predstavljaju problem i zato što hranu s nogu danas uglavnom jede sirotinja; promenilo se i poimanje stida. Ne liči više nekadašnjem a nedavnom, nije mu ni blizu. Neki bi mogli ustvrditi da se živi po onoj poslovici kako se budala hvasta onim što pametan izbegava, ali ćemo mi to prećutati. Manekene vremena površnosti i bezdušnosti stvorilo je upravo ovo doba. Continue reading →

„Sve je počelo onda kada su dozvolili pojavljivanje bez kravate, ili leptir mašne, razume se, u televizijskim programima. Čak i ministrima, koji bi trebalo da su uzor…“, reče mi starački glas na Grabenu, u centru Beča. Odvojio sam pogled sa izloga nečeg što je doskoro predstavljalo najekskluzivniji butik u gradu, čuveni Eva Braun & Co, koji sada pod etiketom H&M prodaje uniseks krpe za devet evra i devedeset da bih ugledao krepkog gospodina obučenog kao da je krenuo na nedeljnu misu – u besprekorno sivo odelo ispod barberi mantila i sa tipičnim austrijskim šeširom, na kom je svetlucala značka – runolist, simbol Austrije.

„Wie, bitte?“, odgovorih pomalo zatečeno.

„Pa ovo, svetsko zlo“, reče da pojasni. „Počelo je onda kada je odbačena svaka pristojnost. Lepota će spasiti svet, kazao je Rus Dostojevski…“ Starac nehajno mahnu rukom u finoj zagasito crvenoj rukavici. Continue reading →