„Neki dobri ljudi“

(Odlomak iz romana)

 

Jedna ruka prihvati mobilni telefon što se tiho oglašavao sa noćnog stočića. Tanani, jedva čujni zvuk vibriranja, bio je dovoljan da probudi mladog čoveka koji ustade iz postelje i nag odšeta do velikog prozora. Stajao je gledajući već odavno probuđeni Salcburg i prineo slušalicu uhu.

Niki, was machst du…? – začu se mazno lepotica u postelji. – Komm wieder her…

On je pogleda bez izraza na licu.

Ilse, Ich muss gehen.

Žena se uspravi i ćutke prođe rukom kroz svoju dugu plavu kosu. Znala je da će ovaj trenutak doći, jedino nije znala kada. Želela je da se to dogodi što je moguće kasnije, pa o tome nije ni mislila, da razmišljanjem ne uništi sadašnjost u kojoj je uživala. Ćutke ga isprati pogledom, a onda kada je prešao iz velike spavaće sobe u salon, dobaci mu „javi se“.

Nakon petnaest minuta, Nikola Cerović srebrnom „karerom“ napusti dvorište vile u šumi iznad Salcburga. Ilzu Šmit je upoznao mesec dana ranije, na Salcburškom festivalu, gde je gotovo redovno dolazio. Prvo što je zapazio bila su njena divna gola leđa u sjajnoj večernjoj haljini, i slap zlatne kose koji je na njih padao. Kada se kao prizvana okrenula prema njemu, ugledala je oči koje se nisu uklonile. I ona je bila drska, i nedugo zatim mu je prišla. „Nemojte pobeći posle predstave“, rekla je na nemačkom, „ako ste zaista toliko hrabri“.

„Ako ste vi hrabri, proverićete to“, odgovorio je na nemačkom Nikola. Naslednica bankarske imperije Šmit se te večeri ludo zaljubila u Nikolu.

Uključio se na put koji je vodio ka Salcburgu. Nije mislio na Ilzu, jedino se osećao pomalo umorno, neispavano. Nije znao šta će biti kada obavi ono zbog čega je pozvan.

Skrenuo je na autoban A1 i nakon par kilometara se zaustavio na benzinskoj stanici. Ušao je u stanični kafe i u trenu ga osmotrio. Prišao je šanku i poručio kafu i tost. Odlučio je da sačeka malo, a potom se lagano uputio ka parkingu. Pažnju mu je privukao beli ferari koga maločas nije bilo. Ušao je u automobil i startovao motor, pa krenuo da vozilom još jednom obiđe čitavo mesto. Tada ferari hitro napravi krug i dođe mu u susret zaustavivši se uporedo sa njim.

– Još uvek voziš porše? – reče čovek za upravljačem.

Nikola se osmehnu.

– Da se trkamo? Ko izgubi plaća ručak u Gmundenu?

Vozač ferarija kao odgovor palcem i kažiprstom načini početno slovo reči luzer, pa polete prema izlazu na autoban.

Pola sata kasnije, Nikola ugleda beli ferari „italija“ parkiran na Rathausplacu. Naslonjen na njega, sa prekrštenim rukama i naočarima za sunce, nalazio se njegov vozač. Nikola izađe iz kola i zagrli ga.

Come stai?

Sto benissimo, Nik.

 

Detaljnije o romanu Neki dobri ljudi