Dvorac u blatu

 

Od toliko ružnih osobina našeg mentaliteta, jedna mi posebno bode oči: čak i kada nam svakih nekoliko decenija neki ratni vihor ne odnese ono malo kuće što uspemo u međuvremenu steći, mi smo tu da se pobrinemo da je, ako ništa drugo, držimo u temeljnoj zapuštenosti. Gledam, i iznova se čudim. Zemlja obilno natopljena snegom koji kopni, a vozači automobila, tobože da ne bi smetali saobraćaj u ulici na periferiji, jedan za drugim silaze sa kolovoza i točkovima riju blato pa se u njemu zaustavljaju. Tu gde je do tada bio travnjak u pokušaju, sada se ruga zdravoj pameti neki polovnjak koji tek što ispunjava uvozne propise u pogledu starosti, i njegov ponosni vlasnik. Nedugo potom, on će ponovo izaći na asfalt sa svom silom blata i prljavštine koju će sa sobom doneti, kao da je to najnormalnija stvar.

Razmišljam i znam da bi se takav čin u uređenim (zapadno)evropskim zemljama tretirao na isti način poput uništenja dela nameštaja u kući. Oni i svoju travu koja ponovo može izrasti paze i neguju kao živo biće, a koliko su tek osetljivi kada je reč o državi, porodici i svakom pojedincu… Standardi, zapravo shvatanje da li je nešto važno ili ne, razlikuju se između njih i nas. Njima će pred kućom ostati negovani travnjak, a nama prašina na obući kada se blato koje smo sami izrovali osuši. Svakom svoje.

No, ako predgrađa naših gradova ne liče na obode Beča ili Ženeve, njihova jezgra ne zaostaju. Premda je Krleža svojedobno cinično konstatovao kako je jedini primerak grada u nas potez od Terazija do Slavije, naši „gradovi“ i njihove šoping-zone stoje uz bok sa Kärntner Strasse ili Via Veneto, sa adekvatnim cenovnicima. Tako je na čitavom prostoru Intermariuma, od Baltika pa do Tirane, svuda gde se nastanila najveća ekonomska kriza (Nebojša Katić) u istoriji zvana tranzicija, to jest prelazak nečega u ništa, u prevodu. Jer do sada najveća kriza trajala je od 1929. do 1933, dok se ovoj ne nazire ni kraja ni smisla. Continue reading