Proizvođači i korisnici duha vremena

Neobjavljeni intervju, jun 2020.

 

Zbog nepoštovanja druge strane dogovorenog, Predrag Anđelić je uskratio pravo na objavljivanje intervjua mediju koji ga je tražio. Budući, međutim, autor intervjua kroz odgovore na dostavljena mu pitanja, intervju se objavljuje ovde u celosti, onako kako je dat. Pitanja se neće navoditi doslovno, već opisno na šta su se ona odnosila.

Prvo pitanje bilo je o tome da li je u današnje vreme teško napisati dobar roman na teme koje obrađuju Anđelićevi dosadašnji romani budući da se, prema tvrdnji novinara, i najčuvanije tajne otkrivaju?

– Dobar roman se ne piše u određenom vremenu, piše se kroz vreme. Kroz mnogo vremena. Po mom sudu, kvalitetno književno delo (uz sasvim retke iznimke koje potvrđuju to pravilo) nema uslova da se pojavi pre autorove četrdesete godine života. Postavlja se pitanje, da li je pretežniji životni tok što je uobličio iskustvo koje je delo iznedrilo od zanatskog truda njegovog tvorca? Mišljenja sam da prednost stoji kod životnog iskustva, sa najmanje dve trećine.

Ne mislim da moji romani govore o tajnama; radi se o stvarima i pojavama koje nisu poznate najširem krugu ljudi, barem ne onima koji nisu odrasli na filmovima i literaturi tog žanra. Što se samih tajni tiče, verujem da one ne cure kao što se to misli. Takva percepcija spada u domen paradigme stvorene u alternativnim medijima željnim senzacije, koja je iskrivljena slika stvarnosti. Continue reading

U službi lepote i smisla

Intervju za Srpski kulturni klub, decembar 2013.

 

Poštovani gospodine Anđeliću, ispričajte nam o intelektualnom procesu stvaranja jednog romana, čiji cilj nije, prvenstveno, da zabavi, već najpre, da nam ispriča nešto važno?

– Nastojim da moja dela budu najpre lepa, jer lepota, barem prema Dostojevskom, ima u ovom ružnom svetu posebnu i plemenitu ulogu, pa ne bismo preterali kada bi rekli da je već njeno postojanje njena svrha.

Moji romani nastaju protivno svim zanatskim pravilima; stoga što ja nisam zanatlija, nego neko ko darom dobija priču koju samo treba da zaodene u ruho trilera. Mikelanđelo je govorio kako on tek oslobađa ono što je video zatočeno u kamenu. Da je ta priča dar, najbolje svedoči podatak da je dobijam poput božanskog hleba, mane, svakoga dana dovoljno za taj dan, ali samo povremeno više od toga. Kada knjigu privedem kraju, mogu da sagledam kako sam kroz sve faze rada bio vođen savršeno precizno.

Nakon objavljenog romana kao po pravilu pomalja se nova priča. Mislim da će i ovog puta biti locirana na mestima prethodne, a otkriću vam tajnu da je njen protagonista Srbin, u koga se zaljubljuje zanosna vladarka svetskih operskih scena stavljajući time sve na kocku… Continue reading

Intervju za Vidovdan, novembar 2012.

 

Gospodine Anđeliću, na početku da vas pitam u ime čitalaca Vidovdana o vašem novom romanu. Koliko je aktuelan i koliko je on nastavak vaših razmišljanja iznetih u prethodnim delima?

– Ne bavim se aktuelnim temama, njih prepuštam novinarima. Novi roman „Crveni krug“ je priča na više nivoa, od kojih će svako ko je bude čitao uzeti ono što je za njega – neko zanimljivi krimić, drugi ljubav između Srbina Miše i Francuskinje Katrin, a biće i onih koji će razmišljati dalje, sve do ličnosti misterioznog Juliusa i ljudi koji se sastaju u Veneciji… Možda je to nekima čudno, ali za mene je normalno da dobijam komad po komad teksta ne znajući šta će se sledeće odigrati, da bi se naposletku složila potpuno konzistentna priča, koja kao da je pisana od kraja prema početku. Ono što primim to i dam, verujem sa valjanim razlogom baš ovde i u ovom trenutku. Continue reading

Intervju za Srpski kulturni klub, septembar 2011.

 

Gospodine Anđeliću, tema vašeg romana „Letač“ je iz domena špijunaže, kako onda gledate na teze domaćih intelektualaca postnacionalne provenijencije da je nemoguće sačuvati tajne, jer Amerika sve vidi preko satelita, čak i tip šibice kojom naš stražar potpaljuje cigaretu, pa tako nema ni potrebe za čuvanjem državnih tajni?

– Ti pseudointelektualci „postnacionalne“ su u i postdržavne provenijencije. Živimo u vremenu u kojem se redukuju ne samo nacionalni, nego i lični suverenitet svakog pojedinca. Nazvao sam to u jednom razgovoru „doba suspendovane demokratije na neodređeni rok“. Dakle, u tom konceptu tvrdi se da je civilizacijski poželjno odricanje od nacionalne suverenosti kako bi se ona prenela, ali nepovratno, na neko supranacionalno telo. To je jednako nerazumno odluci da prodate vašu privatnu kuću u kojoj uživate komfor, slobodu i privatnost, da biste se preselili u neki kolektivni smeštaj.

Kroz tu vizuru doživljavam vaše pitanje, koje je suštinski za službe bezbednosti a ne za jednog pisca, ali ponešto, naravno, i o tome možemo reći. Iz literature saznajemo kako, na primer, supertehnološka NSA (čiji je godišnji budžet nekoliko puta veći od budžeta CIA) raspolaže sistemom koji bi mogli da uporedimo sa džinovskim „usisivačem“ kadrim da „usisa“ i najslabije „olujne“ signale, kakve odašilje telefaks ili električna pisaća mašina, pa iz njih putem raznih filtera izdvoji i analizira ono bitno, da ne govorimo o nebezbednosti internet saobraćaja. Država i u tim okolnostima može i mora da funkcioniše i štiti svoje interese. Inače, što se tiče primera koji ste naveli, zanimljivo je da tokom agresije 1999. ti sateliti nisu umeli da uoče razliku između pravog i tenka od kartona… Continue reading