Intervju za Srpski kulturni klub, septembar 2011.

 

Gospodine Anđeliću, tema vašeg romana „Letač“ je iz domena špijunaže, kako onda gledate na teze domaćih intelektualaca postnacionalne provenijencije da je nemoguće sačuvati tajne, jer Amerika sve vidi preko satelita, čak i tip šibice kojom naš stražar potpaljuje cigaretu, pa tako nema ni potrebe za čuvanjem državnih tajni?

– Ti pseudointelektualci „postnacionalne“ su u i postdržavne provenijencije. Živimo u vremenu u kojem se redukuju ne samo nacionalni, nego i lični suverenitet svakog pojedinca. Nazvao sam to u jednom razgovoru „doba suspendovane demokratije na neodređeni rok“. Dakle, u tom konceptu tvrdi se da je civilizacijski poželjno odricanje od nacionalne suverenosti kako bi se ona prenela, ali nepovratno, na neko supranacionalno telo. To je jednako nerazumno odluci da prodate vašu privatnu kuću u kojoj uživate komfor, slobodu i privatnost, da biste se preselili u neki kolektivni smeštaj.

Kroz tu vizuru doživljavam vaše pitanje, koje je suštinski za službe bezbednosti a ne za jednog pisca, ali ponešto, naravno, i o tome možemo reći. Iz literature saznajemo kako, na primer, supertehnološka NSA (čiji je godišnji budžet nekoliko puta veći od budžeta CIA) raspolaže sistemom koji bi mogli da uporedimo sa džinovskim „usisivačem“ kadrim da „usisa“ i najslabije „olujne“ signale, kakve odašilje telefaks ili električna pisaća mašina, pa iz njih putem raznih filtera izdvoji i analizira ono bitno, da ne govorimo o nebezbednosti internet saobraćaja. Država i u tim okolnostima može i mora da funkcioniše i štiti svoje interese. Inače, što se tiče primera koji ste naveli, zanimljivo je da tokom agresije 1999. ti sateliti nisu umeli da uoče razliku između pravog i tenka od kartona…

Vaši tekstovi sadrže mešavinu lepe književnosti i političke analize, što daje pečat originalnosti radovima koje potpisujete. Čitalac stiče utisak da je autor čovek obimnog životnog iskustva, dubokog znanja i širokog obrazovanja. Je li to samo uspešna piščeva fikcija ili inspiraciju za stvari o kojima pišete crpite iz lično proživljenog?

– Pomenuli smo maločas pojmove intelektualac i pseudointelektualac. Osnovna distinkcija među njima je upotreba intelekta. Intelektualac može biti, i najčešće jeste, i seljak za plugom, dok to ne mora nužno biti, često i nije, neko sa najvišim formalnim obrazovanjem. Dok prvi koristi bistrinu uma da bi preživeo i prevario one koji njega varaju, pseudointelektualac raspolaže tek informacijama koje je nekritički usvojio. S tim u vezi postoji jedan opori vic, o tome kako dolazi do napretka u nauci. Profesor sebi izabere asistenta, koji je, zbog profesorove taštine, gluplji od njega da ga ne bi zasenio. Asistent, kada na njega dođe red, postupi isto tako. U nizu budućih profesora koji koriste tu metodologiju, zasedne jedan koji je već toliko glup, da izabere asistenta pametnijeg od sebe. To se zove napredak u nauci.

Moja nada u izlazak iz naše društvene krize počiva, nažalost, većma na običnim ljudima, bistrim, spretnim, čija čula još uvek nisu otupela, nego na onima sa akademskim titulama i odgovarajućim privilegijama.

U odgovoru na vaše pitanje reći ću vam toliko, da je ono o čemu pišem, samom činjenicom da sam o tome razmišljao, „prošlo“ kroz mene. Ponešto čak i više od toga. Uostalom, recenzent moje knjige pukovnik Petković, nekadašnji rukovodilac Vojne obaveštajne službe, nije bio sklon da moja „znanja“ i uvide pripiše samo odgledanim filmovima i literaturi, pa ne želim da kvarim taj utisak.

U jednom od svojih intervjua napomenuli ste da postoje naznake kako konce iza kulisa svetske privrede i politike vuku porodice čiji koreni i bogatstva sežu do srednjovekovnih italijanskih gradova republika i još dalje do patricijskog staleža antičkog Rima?

– Više od samih naznaka, koje svakako postoje, na takav zaključak upućuje elementarna logika. „Naznake“ se brižljivo čuvaju iza bezbroj brava, ali i logika je dostatan alat za otkrivanje istine. Evropa u kojoj su te porodice situirane je vekovima bila apsolutno dominantna i njoj, nikome drugom, je pripala civilizacijska uloga kolonizovanja planete. Nesrazmera je bila kolosalna: van Evropskog kontinenta, gotovo bez preterivanja, svuda su bili samo „indijanci“. Volja za moć koju je pokazao Evropski čovek, zauvek i nepovratno je izmenila svet. Takav poduhvat nije mogao biti izveden bez znanja, plana i sredstava, a njega svakako nisu pokrenuli kmetovi, nego oni koji su raspolagali svim navedenim. Taj trag bi, koga to interesuje, trebalo slediti. Verujem da on vodi do patricijskih porodica starog Rima. Uostalom, današnja Italija je veoma važna zemlja u svetskim zbivanjima, mnogo važnija nego što se obično misli.

Na osnovu iznetog, mnogi bi vas optužili da ste pristalica teorije zavere. Da li ipak postoje dugoročni planovi ozbiljnih geopolitičkih činilaca ili svi nacionalnu politiku vode stihijski poput srpskog režima? Molim vas da odgovoru priključite i eventualna saznanja o tzv. „globalnoj teoriji zavere“, a recite nam jeste li upoznati sa delom gospodina Dejvida Ajka (David Icke)?

– Bogati ljudi, od kojih sam nekolicinu imao prilike i lično da upoznam u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama, ne rade za novac, nego za aktivu, dakle za ono što, poput perpetuum mobila, iznova generiše novac. To je glavna karakteristika koja ih odvaja od siromašne većine. Moglo bi se reći da su to ljudi čiji su pogled i misao usmereni ka budućnosti, a ne tek sadašnjem trenutku. Da bi se taj naum mogao ostvariti, potrebna je posvećenost, organizovanost i disciplina. Ali, više od svega – vizija, svest o trajanju, odakle se i kuda ide.

Latinska reč conspiratio koja se prevodi kao „zavera“, u osnovi znači „zajednički disati“ i ona, kao i sve drevne reči neiskvarene modernitetom, otkriva suštinu fenomena. U tom smislu, ja vidim samo dve kategorije ljudi: one koji znaju šta hoće i rade na tome da to i ostvare, i one druge, koji se uglavnom žale na ove prve. Na tom fonu je većinom i termin koji ste spomenuli. Problem interneta, kao slobodnog medija je dvojak: najpre, on je sve preveo u digitalnu formu, koja, za razliku od knjige u trenu može nestati, i drugo, kvalitet onoga što se na njemu nalazi je najčešće ispod svakog nivoa. Ako u pretraživač ukucate reč „iluminati“, na primer, dobićete na milione „pogodaka“ u – ništa.

Velika je verovatnoća da je jedan od takvih i Dejvid Ajk. Ne samo radi njegove (?) ekstravagantne „reptilske teorije“, koja probleme ovoga sveta izmešta u neku sasvim drugu ravan; možda nam saznanje može pružiti i njegov psihološki profil. Ako pogledate na jutjubu njegovu „turističku“ reportažu iz Rima pod nazivom The London-Rome Beltane Ritual 2011, shvatićete o čemu govorim. Legitimno je o nekome ili nečemu reći sve najgore, bili u pravu ili ne, ali je nepristojno ući u njegovu kuću (Vatikan) i to govoriti, napose ako tako i mislite, kada to možete reći iz Londona.

Tekstovi koje pišete izlaze na nekolicini sajtova koje bismo mogli svrstati u tzv. rodoljubivu blogosferu. Kako procenjujete šansu tih portala za probijanje ili ublažavanje medijskog mraka na tradicionalnim medijima, naročito korisnicima nacionalnih frekvencija? Takođe, kako razumete potpuno odsustvo volje ideologa Druge Srbije da se upuste u raspravu sa autorima poput onih koji pišu za NSPM, Vidovdan, Novi standard, Srpski kulturni klub, Dveri itd.?

– Jedan od najpoštovanijih političkih analitičara u Srbiji mi je pre nekog vremena rekao da „sve što vredi na internetu će već pronaći svoju parohiju“. Smatram da je bio u pravu, ne samo stoga što ga veoma uvažavam.

Ovaj problem suštinski dotičem u gotovo svakom od svojih osvrta. Moja teza, koja će vas verujem iznenaditi, je da medijska blokada zapravo ne postoji! Ne postoji, jer nije moguća. Ne govorim o tome da li će urednik informativnog programa RTS dozvoliti na svom mediju ravnopravnu zastupljenost oprečnih mišljenja. Neće, ali živimo u vreme kada njegova dozvola nije potrebna da bi neka vest doprla do najzabačenijeg kutka Srbije. I u vreme geštetnera informacije su nalazile one kojima su bile namenjene.

Video snimak pevačice koja nudi nešto što nije pevanje a ne zove se „JK“, na jutjubu je za 5 dana do ovog časa videlo 111.391 osoba, ne računajući ostale video-klipove iste pesme. Društvenim mrežama poput fejsbuka informacije putuju brzinom svetlosti. Mislite li da je u Srbiji nešto moguće sakriti?

Nije problem u tome što ljudi nemaju pristup informacijama jer im taj pristup neko sprečava, možda bi ih u tom slučaju za inat tražili; problem je do njihove (ne)prijemčivosti za određeni tip informacija, što svakako ima svoj razlog. Veoma uticajan čovek mi je, tako, sugerisao da spustim nivo pisane reči jer bih, po njegovom mišljenju, na taj način stekao milione sledbenika u Srbiji. Odgovorio sam da se jake ličnosti ne povode za trendovima nego da kreiraju trendove, te kako mi je tih nekoliko miliona nedovoljno. Blokada je, dakle, mentalna, a ne medijska, o čemu govorim u svojim tekstovima, pa ne bih ovde da se ponavljam. Podsetiću vas da je svega pet ljudi osnovalo Iluminate, devet vitezova stvorilo je Templarski red, dvanaest apostola najuticajniju svetsku religiju, a čuvena dva kamiona ustaša njihovu državu.

Mislim da bi u postojećim okolnostima rasprave na kakve pledirate mogle izazvati još više odbojnosti u narodu, s obzirom da sumnjam da bi one doticale suštinska pitanja.

Mislite li da bi imalo smisla raditi na stvaranju neke vrste širokog nacionalnog pokreta sastavljenog od stranaka, patriotskih NVO i istaknutih, nacionalno osetljivih intelektualaca? Ukoliko je odgovor potvrdan, imate li ideju kako bi taj pokret trebalo da izgleda?

– Višestranački sistem u Srbiji pretvorio se u kopiju svog kapitalističkog tvorca. Kao što je san svakog kapitaliste da bude jedini na tržištu, tako novi propisi o političkim organizacijama de fakto onemogućuju učestvovanje u politici svima osim najvećim. Da li propisani cenzus za registrovanje političke stranke krši ljudska prava, prosudite sami. Obrazloženje je kako u Srbiji ima previše stranaka.

Zanimljivo poređenje se može napraviti između broja članova današnjih stranaka u Srbiji, sa članstvom u nekadašnjem Savezu komunista Jugoslavije. Procenjuje se da u Srbiji osam do devet procenata građana pripada članstvu neke stranke. U SFRJ bilo je oko dva miliona članova Saveza komunista, što na 23 miliona bivših Jugoslovena daje približno isti procenat. Ali je zato postojala jedna bitna razlika zvana moralna podobnost, koja je, pa sve i da je formalno, vršila odabir onih koji će biti primljeni.

Ukoliko bi zamišljeni pokret bio kadar da prevaziđe slabosti postojećih stranaka i zaceli sve podele u narodu, on bi imao i smisla i uspeha.

Postoji li trenutno u Srbiji ikakav stožer koji bi mogao pokrenuti nacionalni preporod? Može li to Crkva, SANU, Univerzitet, pozorište…?

– Verujem da u svakoj od ovih institucija postoje časni i odgovorni ljudi. Zašto se oni ne pogledaju međusobno u oči i ne donesu određene zaključke zaista ne znam, niti je na meni da znam.

Rekao sam vam da nade polažem još jedino u biologiju, u instinkte koji ne bi smeli da zakažu onda kada sve drugo zakaže.

Kako posmatrate tezu naše ekonomske (pseudo)elite da tržištu treba dopustiti da reguliše sva privredna kretanja u srpskoj ekonomiji? Može li savremena civilizacija dopustiti da ekonomska efikasnost resursa u vlasništvu privatnih preduzetnika i multinacionalnih preduzeća postane ključna i jedina misija modernog društva?

– Neki od tih „eksperata“ su, čini se, nezamenjivi još od vremena Milke Planinc. Drugi su japiji koji izgledaju kao da su se rodili u pal zileriju i košulji sa manžetnama. Dobro, nisu. Svi znamo da su pre „tranzicije“ išli u pocepanim patikama.

Pretpostavljam da je i vama najvažnija vaša porodica, kao što je svakome najvažnija baš njegova, što naravno ne isključuje solidarnost sa drugima. Kapitalizam je (kao i feudalizam i robovlasništvo pre njega) ovaj prirodni zakon postavio naglavce, tako da je kapitalista i njegova porodica važnija od svih drugih, izuzev još „važnijih“ kapitalističkih porodica. Znam za slučaj uzornog poljoprivrednog kombinata, od koga je nekoliko stotina porodica čak i u ovo vreme solidno živelo. A onda ga se, po slovu zakona da sve mora da ide na doboš, pardon, da se „privatizuje“, dokopao jedan kapitalista. Nakon isteka nekakvog prelaznog perioda, u kombinatu je ostao više nego simboličan broj zaposlenih. Vlasnik sada može da čini sa onim što je kupio šta ga je volja, pa i da zemlju preproda strancima kada na to dođe red. Tako je jedna kapitalistička porodica (i brojne švalerke) izvukla korist na nesreći nekoliko stotina porodica, čime je ovo društvo pokazalo svoj sistem vrednosti. To je paradigma kapitalizma i najbolji odgovor na vaše pitanje.

Kad god su zavojevači hteli da pokore duh porobljenih i zadugo se utvrde u novoosvojenim zemljama, trudili su se da preuzmu školu i obrazovanje novih naraštaja. Kako vidite stanje u obrazovnom sistemu sadašnje Srbije i kako bi, po vama, ono trebalo ustrojiti?

– Kao po onoj poslovici: „Ako ne znaš šta je dobro, pogledaj šta je skupo“! Tačnije, pogledaj kako to radi elita. Škole u kojima uče deca elite, naročito to važi za Veliku Britaniju i Sjedinjene Države, su kasarnskog tipa, sa veoma strogom disciplinom. Đaci su uniformisani i ne bune se što uče „nepotrebna“ znanja, poput grčkog, latinskog, matematike, istorije, klasične književnosti, muzike… Ta znanja su, naravno, „nepotrebna“ onima koji su viđeni za rad u mekdonaldsima i šoping molovima. Za njih su predviđena ona „praktična“ znanja: četiri računske operacije (ali i to digitronom), testovi sa odgovorima na zaokruživanje, i mnogo igre i razbibrige… Prva deca će biti budući gospodari, ona druga večni robovi.

Stanje u obrazovanju u Srbiji bilo bi smešno da nije tragično. Kada vidite da je u jednoj zemlji posedovanje privatne škole ili univerziteta postao najbolji biznis, onda vam je sve jasno. Prodaju se „mape zakopanog blaga“ u vidu diploma menadžera, pi-arova, stručnjaka za bankarstvo i finansije i sličnih profesija, onima koji teško da imaju i teoretske šanse za nađu zaposlenje u privredi kakva je naša.

Da li mislite da je kroz kulturnu politiku moguće vratiti osećaj nacionalnog ponosa ili makar zainteresovanosti za sudbinu države i naroda kod običnih građana?

– Naravno da je moguće, ali u društvu za koje smo se opredelili a da nas niko nije pitao, ne postoji kulturna politika. Kapitalizmu nisu potrebni ljudi, napose svesni, nego potrošači kojima će se beskonačno mnogo puta prodavati jedna ista stvar koja im zapravo nije potrebna. Organizacije za zaštitu potrošača često uspeju da izdejstvuju povoljne epiloge za svoje štićenike koji su prevareni od nesavesnih trgovaca i zabašurenih klauzula u ugovorima banaka. Niko da shvati da je ovom narodu poturen kapitalizam kao roba sa greškom.

Nećemo vas pitati za koga glasate, ali biste nam mogli reći izlazite li uopšte na izbore i verujete li da je na njima moguće izboriti bilo kakve promene?

– Onaj prvi ko bude glasno, jasno i bez kompleksa izrekao suštinu našeg problema i iskreno se uhvatio u koštac sa njim, osvojiće izbore i dugo, dugo vladati. Nadam se zauvek. Neshvatljivo mi je, stoga, da to niko od političkih aktera ne čini. Osim, hipotetički gledano, ako svi oni zapravo nisu akteri pozorišne predstave zvane višestranački sistem.

Naš problem suštinski nije personalne prirode, u šta bi da nas uvere oni koji se neprestano preporučuju kao bolji izvođači radova na istom poslu, nego je sistemski. Čekam prvoga da kaže gde smo se to, zaboga, probudili, ne ujutru 6. oktobra, nego mnogo, mnogo pre…

Verujete li da je u sistemu SFRJ bilo nekih momenata koji su ispravniji i pravedniji od pravila po kojima danas živi naše društvo?

– Odgovoriću vam pitanjem: navedite jednu stvar koja je danas bolja.

Samo jedno mesto ima sve ono što i nekadašnja SFRJ na tako malom prostoru: to mesto zove se Diznilend. Novim generacijama, a podsetiću vas da je stasala prva generacija rođena u nekoj od „naslednica“ SFRJ (u demografiji 20 godina predstavlja generaciju), teško da može biti pojmljivo kao istinito sve ono što je u toj državi bilo uobičajeno. Od nivoa nacionalne nezavisnosti i socijalne zaštite, preko kulturnih dometa pa do toga da je svaki mesar ili kafedžija po današnjim standardima bio bogataš. Praktično sve što imamo stvoreno je u toj zemlji, izuzimajući most preko Ade, koji ima upravo to, simboličko značenje.

U svim zemljama bivše SFRJ postoji žestok antisrpski naboj dok u Srbiji političari neguju regionalno partnerstvo (novi termin za bratstvo i jedinstvo), a narod navija za njihove sportiste i zaljubljeno posećuje koncerte raznih estradnih muzikanata, da ne govorimo o čeznutljivim uspomenama na Hvar i Kvarner. Kako objašnjavate ovaj fenomen?

– Taj naboj u zemljama koje ste pomenuli pokazuje strah da narod, sada kad su se ohladile rane, ne shvati šta mu se dogodilo. Oni koji su stajali iza projekta razbijanja svake Jugoslavije i znali zašto to čine, ostali su u večnom strahu da će kad-tad ljudi shvatiti kako je prirodnije da narodi istog porekla koji govore istim jezikom žive zajedno, nego ovako, u bednim, opljačkanim provizorijumima od država. Pogotovo sada, kada se može napraviti poređenje sa bivšom zemljom. Zato se posao morao obaviti temeljno, i to do danas traje.

Možda bi razlog za jugonostalgiju sa ove strane, trebalo tražiti u psihologiji onoga ko je najviše izgubio nestankom velike države, mada su apsolutni luzeri svi osim šačice tajkuna.

Ima li leka Srbima?

– Jedna od najvećih zabluda je da do željenog preokreta dolazi onda kada se dodirne neko zamišljeno „dno“. Loša vest je da to dno ne postoji. Pojedinci, kao i čitave civilizacije mogu veoma dugo da tavore na najnižem nivou egzistencije.

Zamislite slučaj gangstera koji uspešno vodi svoje poslove. Onda se dogodi da se neko sa strane umeša, i preuzme minoran procenat njegove zarade. Šta mislite, kakva će biti njegova reakcija? Da li će kazati, pa dobro, to je beznačajno da bih reagovao i na taj način ugrozio celinu; ili će, znajući da ako dođe na loš glas kao slabić, postati izazov za sve druge koji misle da će njegova reakcija izostati? Šta mislite, šta će on učiniti?

Identičan slučaj je i sa organizacijom koja se zove država. Ako se njen suverenitet naruši u bilo kom obliku ili obimu, a njena reakcija izostane, na tu državu će se tada ustremiti i mali i veliki. Jaka vojska češće služi za odvraćanje nego za rat. Razumnije i ekonomičnije je udariti kamilu čim promoli glavu u šator, dok nije čitava ušla i srušila ga, kako glasi arapska mudrost. Licitiranje da li je 15 procenata državne teritorije vredno ovog ili onog napora stoga je bespredmetno, i sasvim suprotno primeru gangrenozne noge. Kosovo i Metohija je trenutni ispit ovog naraštaja, ali ne i poslednji. Naprotiv.

Postoji moć ili nemoć. Bolje je opredeliti se za moć, i truditi se sa razumevanjem da je uvećate. Moć nije samo gruba, banalna sila. Religioznost je, primerice, vrhunski izraz volje za moći, jer je Bog najveća moć.

Nema nikakve sumnje da nam u najskorije vreme predstoje veliki izazovi. Kako će se na njih odgovoriti, ostaje da vidimo. Postoji put oporavka i put propadanja, sve do nestajanja. Oba scenarija su moguća, baš u bliskoj, neposrednoj budućnosti. Želim da verujem, i to ću reći po treći put, da će se nagon za životom probuditi, budući su svi drugi argumenti potrošeni.

Na kraju, čitaoce će sigurno zanimati kada mogu da očekuju vaš novi roman? Takođe, bilo bi lepo da nam nagovestite njegovu temu.

– Ideja vodilja nove knjige koja bi trebalo da se uskoro pojavi je da „ljudi, ma kako bili udaljeni, ili kojim god putevima išli, ako je predodređeno, jednoga će se dana naći u crvenom krugu. Srešće se i prepoznati…“

Radnja romana se odvija u zapadnoj Evropi a njeni akteri su jedan Srbin i jedna prelepa Francuskinja… U pitanju je triler koji dotiče ezoteriju, špijunažu i skrivene centre moći, kroz prošlost i sadašnjost… nadam se da sam dovoljno nagovestio?

Dok nova knjiga ne izađe, pozivam sve čitaoce i prijatelje „Srpskog kulturnog kluba“ da poruče, ukoliko još nisu, roman „Letač“. Svi koji se pozovu na „Srpski kulturni klub“ preko prodajne stranice na mom sajtu ili porukom odnosno pozivom na broj 065-435-10-20, dobiće knjigu po povlašćenoj ceni. Znanje je moć. Čitajte, i budite moćniji od svih vaših neprijatelja.

Ostoja Simetić

20. septembar 2011.

Subscribe