Šta je Đoković Srbima, al’ stvarno

 

Odmah da se razumemo: radujem se svakom uspehu Novaka Đokovića, iako ne mogu reći da sedim ispred televizora i nerviram se zbog toga što je poslao lopticu u aut. Razmišljajući o ambiciji, pogotovo velikoj, imam dilemu da li je ona pokušaj ispunjenja velike praznine u predelu duše ili tek igra unutar igre života koji nam je dosuđen u ovoj areni Univerzuma. Bilo kako da jeste, Novak Đoković je svoj teniski san ostvario, po ceni koju znaju samo on i članovi njegove porodice, i na tome mu treba najiskrenije čestitati.

Sad kada smo te stvari razjasnili i kada se (malo) utišala euforija o „Srbinu koji je najbolji na svetu“, dozvoljeno je, nadam se, progovoriti koju ne o samom Novaku Đokoviću, nego o fenomenu „Đoković“ među nama, njegovim savremenicima.

U najkraćem, reč je o braku iz interesa politike i onoga što se naziva sport, što je fenomen koji je najpre iskoristio oblik imperijalističkog kapitalizma zvani fašizam, a potom su ga preuzimali, svako iz svojih razloga, svi poredci redom, zaključno sa čuvenom tranzicijom. Naročito je ona, tranzicija, za njega zainteresovana, na našem primeru bi se moglo zaključiti.

Sport je sam po sebi izuzetno nezdrava aktivnost, koga treba razlikovati od pojma telesne kulture. Sport degradira čoveka i na duhovnom i na telesnom planu. Naše telo je naša neposredna priroda koja se satire u želji za sportskim rezultatom, na jednak način kako kapitalistički koncerni uništavaju vazduh, vodu i tlo u trci za profitom. Posebno je na udaru žensko telo, koje pod naporom sportskog treninga gubi sve atribute ženstvenosti, što najbolje a nažalost potvrđuje slika vrhunskih gimnastičarki ili atletičarki. Sport, za razliku od prave igre, nije igra u kojoj se razvija ljudska kreativnost, mašta, stvaralaštvo, solidarnost… već je nadmetanje u kojem neko (sve češće po bilo koju cenu) treba da pobedi, a drugi nužno da izgubi. Sport je, tako, po opažanju prijatelja pisca ovih redova[1], vršnjak liberalnog kapitalizma i njegovo najvoljenije čedo.

Međutim, i više od svega, profesionalni sport je aktivnost kojom se bavi svetska sirotinja, namenjena svetskoj sirotinji. Pošto je sirotinje na svim meridijanima sve više, sport dobija prvorazredan značaj, onakav kakav nikada do sada nije imao. Pamtim onu mrsku epohu totalitarizma u kojoj je Jugoslavija bila uvažena zemlja u svetskim zbivanjima, čiji su sportisti najpre igrali za himnu i zastavu – dakle za svoju zemlju – i osvajali najviša odličja, ali se ne sećam, sve do poslednje decenije prošlog veka, da su im priređivani cezarski dočeci, danas uobičajeni čak i za pobednika nekog opskurnog muzičkog festivala zvanog „Evrosong“. Takve dočeke dobijao je jedino Broz na povratku sa svojih „putovanja mira“, i sve mi se više čini da je ta analogija namerna.

Savremeni sledbenici Edvarda Berneja (Edward Bernays) naučili su lekciju svog učitelja, pionira društvenog inženjeringa zvanog politički marketing. Zato ćete na svakom velikom sportskom nadmetanju videti nekoga iz vrha vlasti, obično vrhovnika himself, pretpostavljam o trošku poreskih obveznika. Ali nama, šta je nama Novak Đoković?

Da li znate ime nekog vrhunskog švajcarskog sportiste, na primer? U redu, Federer. On, iako jedinstven, nikada u svojoj zemlji nije doživeo ovacije koje je od svog naroda doživeo Đoković. Da, narodi se razlikuju, Srbi su temperamentni a Švajcarci hladni, reći će neko. Ali, razlikuju se i vlasti, ovde i tamo, jer ona švajcarska ne potencira jednog čoveka kao pozitivan znak raspoznavanja u svetu, jer tih „znakova“ ima napretek. Tako ispada da je Srbija knjiga od jednog slova, a Đoković kolač Marije Antoanete u nedostatku hleba. Ozbiljni narodi, oni koji u 21. veku žele da prežive ili, zašto da ne, da budu predvodnici, ne ulažu u sport, nego u znanje, jer je sport tek, ali najpodmukliji, deo industrije zabave i zaglupljivanja, dok prava moć, ugled i bogatstvo naroda leže jedino u nivou znanja tog naroda.

Poželimo Novaku Đokoviću još mnogo osvojenih turnira kad to voli, i mnogo zarađenog novca koji neće trošiti po belom svetu, iako ga je tamo zaradio, nego ga doneti u Srbiju, iako mu ona niučemu nije pomogla da postane to što jeste, jer tako čini istinska elita. A vi, dragi čitaoci, umesto što ćete par sati svoga života uludo potrošiti posmatrajući predstojeći US Open, uzmite i pročitajte neku knjigu, trebaće vam. Jer, kako pre neki dan reče reditelj Srdan Golubović, Đoković će jednom prestati da igra, a Srbija i dalje neće imati ni naftu ni gas

21. juli 2011.

 

_______________________________

[1] Ljubodrag Simonović: Sport, kapitalizam, destrukcija (Lorka, Beograd 1995)

Subscribe
This entry was posted in Eseji.