Još samo ovaj put

 

Pitali su me, ovih dana, kako tumačim nesreću da su se političari, sazdani od materijala kakvi su naši, uopšte dokopali vlasti umesto da budu na sigurnom, tamo gde im je i mesto. Moj sagovornik se zatim obrušio na narod, takozvanu masu, kao isključivog krivca za katastrofu.

„To je veoma uprošćeno stanovište“, odgovorio sam. Naravno da je narod, tehnički gledano, svojim glasovima odlučio kome će dati poverenje da ga vodi; pod uslovom da koza opet nije čuvala kupus, to jest glasove, što se u prošlosti događalo. Međutim, iako smatram da je načinio kobnu grešku, stajem u odbranu svog naroda jer za tu grešku mogu pronaći mnoge olakašavajuće okolnosti, koje se sažimaju u iscrpljenosti duha i tela, nakon više od dvodecenijskih napora. „Narod je sebi dao“, rekoh, „malo odmora od istorije, u zao čas, ali je tako, poverovavši onima koji su želeli da im se veruje.“

„Ne slažem se“, odvrati moj sagovornik, „narod uvek ima onakvu vladu kakvu zaslužuje!“ „Eh…“, rekao sam nevoljno i više za sebe, pa zaključio da je dalja rasprava uzaludna, jer nas uvodi u temu da li je starije jaje ili kokoš.

I zaista, je li u društvu pretežniji uticaj koji narod ima na upravljački sloj, ili je obrnut slučaj, da politička ili kakva druga klasa ili sila ima veću moć u odnosu na narod? U prvom slučaju radilo bi se o vlasti koja je izraz narodne volje i uzoru demokratije. U drugom bi formalni ili neformalni centri moći, pa tako i odlučivanja, donosili odluke koje se tiču čitavog društva, tražeći samo reda i privida radi, a ponekad čak ni to, potvrdu narodne volje. Čitav je niz društvenih teorija koje su prodefilovale kroz istoriju, od eugenike nastale na britanskom tlu, pa do danas vladajuće ideje Jednog sveta, koje amnestiraju narod od zala koje su uzrokovale; bilo u smislu srpske izreke „ni luk sadio ni luk mirisao“, ili, kroz duh Hristovih reči, narod nije bio svestan svoga činjenja.

Nećemo se, ovom prilikom, osvrtati na cinizam koji brani naučna istraživanja u kojima je utvrđeno kako deca iz viših društvenih slojeva, ona što od treće godine života uče strani jezik, od pete sviraju muzički instrument, a od sedme igraju tenis, raspolažu većim sposobnostima te inteligencijom od siromašne dece; osvrnućemo se na jedno drugo, koje se pojavilo pod imenom „Superklasa“ (The Superclass) autora Dejvida Rotkofa (David Rothkopf).

Prema Rotkofu, svetsku upravljačku „superklasu“ čini nekih šest hiljada ljudi, koji imaju dosta toga zajedničkog. Bezmalo su svi beli muškarci (mala digresija: nažalost po drage dame koje smatraju da one, preko uticaja na moćne muškarce zapravo „vladaju“ svetom, stvarnost, pa čak i statistika ih demantuje. U visinama o kojima je reč (izuzev na mitskom Olimpu) žene nemaju tretman boginje (i na Olimpu je glavni bio muškarac). Ovaj svet vode – i opet nažalost – osobe koje nisu nimalo nežne i bolećive ni prema kome), prosečne dobi oko šezdesete godine i uglavnom raspoređeni sa jedne ili druge strane Atlantika. Od njih je gotovo trećina pohađala neki od dvadeset fakulteta u kojima, poput Jejla (Yale) i društva „Lobanja i kosti“ (Skull and bones), postoji tradicija tajnih studentskih bratstava, čije veze ostaju za čitav život… Međutim, za uspeh u životu (a samim tim i za novac), glavni filter je upravo novac, to jest poreklo, i to je mala prljava tajna kapitalizma iza farisejskih parola o jednakim šansama. Jer, dok predsednika upravnog odbora neke velike kompanije na Zapadu prevozi privatni gulfstream, dotle i bolji od njega muku muči da preživi u nekoj od okupiranih zemalja. U Srbiji, na primer.

Koncentracija moći na planeti kojoj prisustvujemo, gde hiljadu najbogatijih raspolažu bogatstvom ekvivalentnim onom kao i donje dve i po milijarde ljudi (uz adekvatni prekogranični, globalni uticaj), najbolje dokazuje da čovekova sudbina nije isključivo u njegovim rukama, već ogromnim i sve većim delom u društvenim odnosima. Da su odnosi u društvu drugačiji, te koncentracije ne bi ni bilo.

Za potrebe uvećanja moći „superklase“, njihovi instituti već odavno ništa drugo i ne rade osim smišljanja načina da ove procese osiguraju, držeći narod podalje od njih u bezbednoj zoni zabave, dužničkog ropstva ili čak van ove planete, u reptilskim teorijama i majanskom kalendaru po kom kraj sveta samo što nije. One koji se na ovo ne upecaju, čekaju sa pričom kako je prirodno biti siromašan, ukoliko nisi bogat, u epohi koja se zove globalizacija.

Ali, glavni trik manipulacije, i to je poruka onima koji razmišljaju poput mog sagovornika sa početka teksta, zapravo i nije neko remek-delo kreativnosti: on se zove ponuda koja se ne može odbiti. Ako i može, to nije lako. U našem slučaju njega najbolje oslikava komentar jedne majke na sajtu RTS-a povodom gostovanja Nebojše Katića, kojoj se, premda anonimnoj, izvinjavam što iznosim njenu muku: Da nisam uzela kredit, moje dete nikada ne bi videlo more. A život je, kao što je poznato, jedan – dodajem ja.

Zar mislite da bi iz nekih drugih razloga, osim nevolje, ili, ređe, koristoljublja, neko glasao za opciju čiji predstavnik (prema kome nota bene onaj legendarni sporać nalikuje Miku Džegeru na steroidima) nedavno izjavi kako „svi pokazatelji govore da je Srbija izašla iz krize“, a kada ga dan-dva kasnije na to podsete povodom izveštaja o porastu nezaposlenosti kaže, otprilike, kako to jeste tačno ali i nije; ili za tipa čiji zakon treba da preporodi u njegovom dugom mandatu devastiranu provinciju, rekavši kako tim zakonom, kojim se jednima uzima a drugima daje, niko ne gubi nego svi dobijaju. Čak i oni kojima se uzima, izgleda.

Ne, za takve genije niko bez neke velike nevolje nikada ne bi glasao. Ali logika te nevolje je poput logike logoraša koji se, dok čeka u redu, nada da će se dželat umoriti baš kad on stigne na red. Za taj dan.

Naravno, nije vlast koja vlada više od decenije kriva za narodnu muku, kriv je, biće, neko drugi. Vlast je tu da pomogne, da usreći. Oni, narodni usrećitelji će se, pred sledeće izbore, za naše dobro, ponovo moliti nekom svom bogu rečima pesme Ibrice Jusića:

 …učini bilo što, nek stane svijet na čas

i sreća bude tu, još ovaj put za nas…

Ja večeras slušam svoj omiljeni Lajbah, a pošto u Srbiji svi znaju engleski, predlažem National reservation. Razumni će razumeti.

15. juli 2011.

Subscribe
This entry was posted in Eseji.