„Bio mi je suviše elegantan. Rekla sam: aha! to je jedan od onih koji partijske pare troše! Drži se dalje od njega! U međuvremenu, analizirala sam ga i rekla: čekaj, da ja u mojoj prvoj oceni nisam možda pogrešila? Čovek ima najobičnije konfekcijsko odelo, prema tome ništa hohštaplersko. Ima najobičnije cipele iz radnje, najobičniji šešir! Rekla sam – tvoj prvi utisak je verovatno bio pogrešan, čovek je, naprosto, po prirodi elegantan.“

Sećanje Herte Has iz pariskih dana o svom suprugu Josipu Brozu izrečeno u objektiv Lordana Zafranovića, Tito – poslednji svedoci testamenta, 2011.

Neke uspomene ne blede, i nekim ljubavima ni ono najstrašnije – vreme, ne može nauditi. Već samo po sebi to saznanje vraća nadu u život, da još uvek nije sve izgubljeno. No, visoko poštujući gest gospođe Has – jer ga inače ovde ne bi ni spominjali – treba reći kako je Josip Broz bio sve izuzev skroman čovek, ili je bio majstor da od ničega stvori nešto; od navodnog bravarskog šegrta i opisanog konfekcijskog odela iz 1937, do priznanja (premda apokrifnog) same Elizabete II: „Ukoliko je ovo bravar, tada ja nisam kraljica!“[1], i sahrane veka na kojoj se mogla izvršiti prozivka iz „Ko je ko u svetu“ te Gotha almanaha svetske aristokratije. Continue reading →

O, Fortuna, kao mesec si prevrtljiva.

…Siromaštvo i moć, topiš poput leda.

Karmina Burana

Na kakav način valja da se odnosimo prema ovoj kćeri Jupiterovoj, koju su stari Grci nazivali Tiha (Tyche), a Angli joj, vođeni svojim svetonazorom, izjednačili ime sa bogatstvom (fortune), kao da su sreća i bogatstvo sinonimi, kao da je to isto; vedri li i oblači zaista ona, i mogu li se kako dokučiti mene prokletnicine?

„Sreća prati hrabre“, dobro je poznata izreka, zasnovana na onih nekoliko koji su uspeli naspram svih ostalih koji nisu, što se ne uzimaju u obzir; pa je možda uputnije reći da ona prati uporne, kako bi se ohrabrila ljudska marljivost a ne bezumnost. Kad vidim oktobarske revolucionare kicoše, sa ulice zasele u ministarske fotelje i odgovarajuće oklopljene automobile, poteku mi suze radosnice jer su svetao primer – po čuvenoj poslovici koja tvrdi da je svako kovač vlastite sreće – za sve druge da se i oni daju na te kovačke kurseve koji ih mogu za tili čas, iz farmerki pocepanog tura odenuti u ono što više priliči takvim stručnjacima. Onda se prenem, uhvatim drugu misao zloslutnicu, pa se zabrinem. Jer, kanda nisu oni tu sebe radi, oni su žrtvovali svoj dar za opšte dobro. Ne bi trošili svoju snagu i bili besani za tričavih hiljadu-dve evra mesečno, da ih ne pokreće beskrajna ljubav ka svome rodu. Plus zagarantovano mesto u istoriji najuspešnije tranzicije industrijskog u deindustrijalizovano društvo, i države u nešto što još nema ime. To mora biti ljubav neizmerna! A da nose krst nezahvalnog naroda namesto venca slave, te da o sreći budni sanjaju, uverava me Flober. Ako je on uopšte o sreći išta znao, tvrdeći kako su za istu neophodne tri stvari: da se bude glup, sebičan i dobrog zdravlja, međutim – kaže dalje namćor – ukoliko prvi uslov nije prisutan, sve je propalo. Sudba kleta. Continue reading →

Svet bez sna, bez strasti, bez reči. Sve je novac.

Lajbah, Degenerisani svet (Kapital, 1992)

„Po meni, ništa nije izvesno, najviše što mogu da prihvatim je verovatnoća“, odgovori profesor Renato Kačopoli senatorki Vivijani na njenu zapitanost o uzrocima duboke uzdržanosti profesorove, tako neobične za opšti poratni polet duha, te skepticizma koji je izbijao iz njegove duše. Ovaj otmeni Napolitanac, unuk Mihaila Bakunjina, držeći studentima matematike (ali i ne samo njima) predavanje u dupkepunom amfiteatru, u elegantnom crnom večernjem odelu sa cvetom gardenije na reveru, ostaće upamćen i po izjavi kako „svaki promašaj može da se oprosti, samo ne onaj prilikom samoubistva“, dan pre nego što nije promašio. Pronađen je jednog poslepodneva u svom stanu u palati Čelamare, prostreljene slepoočnice sa glavom na jastuku, kao da spava.[1]

Može biti da sam ovu fusnotu napisao kako bih ilustrovao razliku između bogatstva i siromaštva duhom, i staru istinu da je prost čovek u meri njegovog intelekta sklon lakim rešenjima, a svet vidi u samo dve boje, beloj i crnoj, dok onaj ko mnogo zna ima tu poganu osobinu da u sve sumnja i preferira uglavnom tonove sive. Cinici, koji su često bolno u pravu, tvrde da je optimizam tek trijumf nade nad iskustvom, a Kačopoli, vrhunski matematičar, beše robovao jedino činjenicama, dakle empiriji, koja ga je i ubila. Continue reading →

Ljudi će umirati od straha i od čekanja onoga što ide na zemlju.

Jevanđelje po Luci 21,26

„Pa, stari, kako se živi u Zagrebu?“, upitah svog poznanika, sredovečnog hipija koga proseda brada, kosa vezana u rep i okrugle „lenon“ naočare odaju kojem vremenu pripada. Iako je i tada, od angažmana na filmu dobro živeo, danas je etablirani biznismen kome, osim hroničnog nedostatka slobodnog vremena, ništa drugo ne nedostaje. Pomišljam da ne bi više ni znao šta bi s njim. Vremena su se promenila.

„Stari, prosečna plata je 800 maraka, ali je mnogi uopšte ne primaju“, reče. Tada, na početku „nulte“ dekade, u mojoj zemlji primanja su bila u proseku deset puta manja. Beše mi za trenutak neprijatno. Gledao sam ga zadovoljan što smo se ponovo sreli. „Ugojio si se od prošlog puta“, rekoh mu. „Ti si ostao isti“, odgovori on. Continue reading →

Kupci ne znaju šta žele, dok im mi to ne pokažemo.

Stiv Džobs, osnivač Epla

Slušao sam nedavni razgovor između vlasnika marketinške agencije, inteligentne osobe sa nadimkom po liku iz jednog popularnog stripa, i beogradskog profesora, zvučnog prezimena. Razgovor je pokušao da odmeri šanse na izborima koji slede, onih što su trenutno na vlasti i njihovih oponenata, te dokuči izborne strategije. Obojica su bili kritički nastrojeni i zabrinuti. Profesor je izrazio nevericu u domet marketinga kao takvog, smatrajući da dobrom proizvodu nije potreban i da u našim uslovima on čak odmaže strankama, budući se slika sa bilborda i izbornih spotova sve više razlikuje od stvarnog života. „Klikeraš“ (žargonski naziv za kreativnu osobu), braneći struku, reče kako u situaciji kada neki proizvod nema prođu, uobičajeni savet njega i njegovih kolega sugeriše promenu proizvoda. U slučaju politike to bi značilo da se postojeći akteri zamene novim licima.

Pošto se tržište usluga „ubeđivanja“ meri milijardama na svetskom planu, a u Srbiji trocifrenim milionskim evro iznosom svake godine, reklo bi se da profesor nije u pravu. Da li bi kapitalistički koncerni, čiji je svaki cent veliki kao točak, razbacivali silan novac da im se ta investicija ne vraća? Zar bi čak i čuvena Koka-kola za koju svi znaju diljem okupiranih zemalja, morala da ulaže u reklamu? Continue reading →

– Ni kod šaha se ništa slučajno ne događa. Sve što god smo uradili, sve što god smo čak i pomislili podložno je nekom ritmu. Na primer, šta nas sprečava da ove figure zamislimo kao ljudska bića?

Uzmimo da su bele šahovske figure dobro, napredak, sloboda, ravnopravnost, revolucija… Uzmimo da su crne figure zlo. U društvu snage dobra, snage napretka imaju nekakav svoj ritam. Međutim, napredak se ne događa polagano, to je skokoviti ritam, nemamo svaki dan revoluciju, nemamo svaki dan automatski oštrač za olovke, svaki dan izmišljenu parnu mašinu… Šta je logičnije nego da snage zla imaju isti takav ritam? Ni kod njih taj ritam nije nimalo slučajan, nije nimalo drugačiji nego kod snaga dobra.

– To onda znači da su oba ritma podjednako važna, da je zlo jednako važno kao i dobro?

– Upravo to, shvatili ste.

– A ko je taj ko vuče poteze, ko je taj koji igra sa crnim a ko sa belim figurama?

 Pavao Pavličić, Ritam zločina

Šetam po hladnom danu sivim ulicama a šal od kašmira ispod podignute kragne kaputa me prijatno greje. Fasade kuća pored kojih prolazim su uglavnom beznadežno oronule, što svaki put iznova konstatujem. Nebo vidljivo u dnu ulice je boje pepela, čak i tamnije. Ljudi ga većinom ne vole takvog, ali meni prija, jer pogoduje umnom radu. Posmatram raskošnu jelu u jednom dvorištu i razmišljam o nečemu što mi prijatelj nedavno beše poverio. Prepričao mi je epizodu u kojoj je, nevoljno, bio akter diskusije na temu je li tehnički izvodljivo da izrazita manjina, recimo par hiljada ljudi, kontroliše i upravlja ostatkom čovečanstva. Za tu svrhu je u pomoć morao prizvati iskustvo, to jest sećanje na detinjstvo oko Varoš kapije, i mladost u parku kraj Tanjuga u kojem se skupljalo njih pedesetak, bez mnogo alternativne zabave tih ranih šezdesetih godina.

„Ko je u to vreme bio glavni u školi?“, upita on. „Najpametniji, najbolji ili najjači, odnosno najluđi?“ „Najjači, naravno.“, dobi odgovor. „Možda on to uistinu i nije bio“, nastavi prijatelj, „ali je želeo da svi u to poveruju. Možda je postojao neko jači, ali se nije usuđivao da se zameri onome koji će ga sačekati iza ćoška sa ciglom.“ „Shvatio sam  poentu“, rekoh mu na to, pa dodadoh kako ista metodologija važi i u slučajevima kada jedna jedina osoba maltretira čitavu kafanu ili, na primer, pun autobus, bez ikakvog otpora mnogobrojnih prisutnih. Continue reading →