Oklevetana Fortuna

 

O, Fortuna, kao mesec si prevrtljiva.

Siromaštvo i moć, topiš poput leda.

Karmina Burana

 

Na kakav način valja da se odnosimo prema ovoj kćeri Jupiterovoj, koju su stari Grci nazivali Tiha (Tyche), a Angli joj, vođeni svojim svetonazorom, izjednačili ime sa bogatstvom (fortune), kao da su sreća i bogatstvo sinonimi, kao da je to isto; vedri li i oblači zaista ona, i mogu li se kako dokučiti mene prokletnicine?

„Sreća prati hrabre“, dobro je poznata izreka, zasnovana na onih nekoliko koji su uspeli naspram svih ostalih koji nisu, što se ne uzimaju u obzir; pa je možda uputnije reći da ona prati uporne, kako bi se ohrabrila ljudska marljivost a ne bezumnost. Kad vidim oktobarske revolucionare kicoše, sa ulice zasele u ministarske fotelje i odgovarajuće oklopljene automobile, poteku mi suze radosnice jer su svetao primer – po čuvenoj poslovici koja tvrdi da je svako kovač vlastite sreće – za sve druge da se i oni daju na te kovačke kurseve koji ih mogu za tili čas, iz farmerki pocepanog tura odenuti u ono što više priliči takvim stručnjacima. Onda se prenem, uhvatim drugu misao zloslutnicu, pa se zabrinem. Jer, kanda nisu oni tu sebe radi, oni su žrtvovali svoj dar za opšte dobro. Ne bi trošili svoju snagu i bili besani za tričavih hiljadu-dve evra mesečno, da ih ne pokreće beskrajna ljubav ka svome rodu. Plus zagarantovano mesto u istoriji najuspešnije tranzicije industrijskog u deindustrijalizovano društvo, i države u nešto što još nema ime. To mora biti ljubav neizmerna! A da nose krst nezahvalnog naroda namesto venca slave, te da o sreći budni sanjaju, uverava me Flober. Ako je on uopšte o sreći išta znao, tvrdeći kako su za istu neophodne tri stvari: da se bude glup, sebičan i dobrog zdravlja, međutim – kaže dalje namćor – ukoliko prvi uslov nije prisutan, sve je propalo. Sudba kleta.

No, premda su bogovi mitskog Olimpa svi odreda prilično problematične ličnosti, skloni kavzi, spletki i redovno osvetoljubivi, teško da naši vlastodršci svoje fotelje duguju ćudljivoj princezi Fortuni koja bi baš trebalo da ima viška mašte, a o slobodnom vremenu i zlovolji da se i ne govori, kad nam ih dade. Pre će biti da je njih na naše obale izbacio cunami nastao razornim zemljotresom u Berlinu, pre dvadesetak godina. Oni su deca nesreće sveta, krajnji ishod procesa koji je teško povratiti kao što je teško sakupiti perje istrešeno iz jastuka sa vrha solitera, koga je već razvejao vetar.

„I vi biste, na primer, bili uspešan proizvođač šećera, da vam neko proda šećeranu za tri evra!“, počasti me onomad šalom i prigodnim komplimentom ugledna osoba. Mislim da ne bih –  propustio sam da mu odgovorim tada, dok sam posmatrao njegovo mršavo ali prijatno lice – jer nedostatke modernog biznismena ispoljavam na jedinoj nedopuštenoj strani, u sferi morala kog bi se držao jednako kao i slova zakona. Sličan nauk je, verujem nehotice, dao ugledni ekonomski komentator gostujući u televizijskoj emisiji sa uglednim privrednicima, od zavisti i čiste zlobe gubitnika tranzicije prozvanih tajkunima. Povod je bio poziv sa najvišeg mesta – ne baš sa Olimpa, ali kao da jeste – da privrednici sada pomognu malo društvu, koje je, izgleda, pre nego je zapalo u krizu pomagalo njih. Nakon serije vajkanja u stilu „nema se, mame mi“, novinar reče kako je obišao sveta i upoznao mnoge, čudnovato iskrene bogataše, koji su mu poverili da tajna njihovog uspeha ne leži u genijalnosti te deset spretnih prstića, koliko u srećnom spletu okolnosti, u Fortuni iz naše priče.

Tek, ostalo je nedorečeno i nakon dvodecenijskog hoda našom kapitalističkom stazom orhideja, ko je koga porodio: privrednici odgovarajuću političku klasu, ili je možda bilo obratno. Možda se počeci onih Glembaja gube u magli vekova, ali je jasno da se raspon plata u socijalističkoj Jugoslaviji – iz koje potiču ovi savremeni – od zagarantovane pa do one najviše, množio jednocifrenim brojem, što ne daje neki osnov za uspešan kapitalistički start. Mnogi današnji biznismen tvrdi kako je bio „privatnik još za vreme Tita“, ali je brana ispoljavanju poslovnih i filantropskih kvaliteta istih bio totalitarni red, pa su oni do izražaja mogli doći tek u kreativnom haosu što je usledio potom, još uvek na snazi.

„Nema posla kao što je šou biznis“, reče pedesetih Irving Berlin, jamačno neupućen da je majka svakog posla što se biznisom naziva – posao sa državom, o čemu svedoče primeri od američkog vojno-industrijskog kompleksa, do naših, a naročito tuđih privrednika obilno pomognutih srpskim poreskim novcem. Ti kapitalistički dobrotvori (ovih dana se čuje i teza u stilu „kamo lepe sreće da imamo bar pet-šest dolarskih milijardera“), u statusu svetih krava, na kojima sve počiva i od kojih sve zavisi – razvoj, napredak, radna mesta… bili bi oni koji nas ’lebom hrane, pošto su prethodno za sebe prisvojili sav hleb.

A gde smo tu mi, naivni? Posmatrao sam, ima tome odavno, na licu mesta kako svaki novi schparpaket kruni pojam države blagostanja. Nezadovoljnici, njih na hiljade, što se danas identifikuju sa „nas 99 odsto“, uzvikivali su okupljeni u centru grada da „dugove treba da vrate oni koji su ih i napravili“. Nisam razumeo, ni tada ni kasnije, ko bi taj drugi mogao biti, osim njih samih. Jer, Fortuna je jednom mogla dovesti fukaru na vlast, ali se fukara postarala da i one kojima vlada zarazi svojom bolešću, eda bi ih učinila saučesnicima i prirodnim saveznicima svom ostanku na vlasti. Strah je tu mnogo manje učinkovit, budući rađa prirodan nagon protiv njegovog izazivača, nego što je kooptiranje čuvene „srednje“ potrošačke klase na valov koji se puni kreditima. Zato su danas i ovde, i uvoznici tajkuni i vlada i zaduženi narod na istoj strani i ista evro briga ih mori kako da potraje još malo plašeći se da neće, a taman su se navikli jedni na druge. Ne, nemojte kriviti obest neke zle suđaje, ako im se želja ponovo ispuni. Krivite one, a pazite da i sami njima ne pripadnete, koji se redovno priklanjaju bilo sili i kad je nepravedna, ili laži čak i kad je ogoljena, plašeći se da ne bude još malo gore, kako bi konačno postalo bolje.

Najdramatičnija rečenica svetske književnosti držim da glasi „Samo ti sinko radi svoj posao“, a ona može poslužiti kao odgovor na prvi deo najgornjeg pitanja koje smo postavili. Pre nas, to je učinio Korto Maltežanin još budući dečak, nožem produživši vlastitu liniju života na dlanu, shvativši da je prekratka. Onda će nas pogledati, ne Fortuna, nego Istiniti Bog, kad uspostavimo pravedne društvene odnose koji će se odmaći od formule „ja Tarzan – ti Džejn“, od pravde sile, i onih što su srećne ruke jer redovno pakuju karte. Odgovor na drugi deo pitanja, da li se ex ante, blagovremeno, može spoznati Fortunin naum, verujem, uslovno je potvrdan: njega je zapravo dao Stiv Džobs, rekavši kako se kockice života ne mogu složiti gledajući unapred, nego unazad, a tu ćemo, ako se držimo njegovog uputstva, na smetlištu istorije pronaći gomilu onih što su plesali na ledu, uzdajući se umesto u Boga, u Fortuninu ćud. Da drvo Slobode mora povremeno biti zalivano krvlju tirana (i rodoljuba!) nije moja, već misao Tomasa Džefersona[1], ali imamo i mi, Srbi, sličnu: Ničija nije gorela do zore. Tako na kraju prođu svi prekasno shvativši uzaludnost ruganju istini da je zemaljsko carstvo za malena, a nebesko uvek i doveka.

12. mart 2012.

 

 

_____________________________________________

[1] „The tree of liberty must be refreshed from time to time with the blood of patriots and tyrants. It is it’s natural manure.“ Thomas Jefferson (1743-1826), November 13, 1787. Source: Letter to William S. Smith, quoted in Padover’s Jefferson On Democracy, ed. 1939.

Subscribe
This entry was posted in Eseji.