Srećna Nova 1946.

 

Tih godina nakon oružanog završetka Drugog svetskog rata, moj prijatelj, sin visokog oficira Ozne kroz čiju kuću su prolazili Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i ostale perjanice vlasti nove države, nikada nije video nekoga kako na ulici jede. Mnogo kasnije shvatio je zašto. U opštoj nemaštini, naime, smatralo se nepristojnim isticati makar i tako skromni detalj. Toga pravila su se držali čak i oni, poput moga prijatelja, koji su se vozili tada retkim automobilima u Beogradu a snabdevali u posebnim prodavnicama za funkcionere.

Danas je naravno sve, pa i to drugačije. Ne samo što u Beogradu automobila ima napretek da predstavljaju problem i zato što hranu s nogu danas uglavnom jede sirotinja; promenilo se i poimanje stida. Ne liči više nekadašnjem a nedavnom, nije mu ni blizu. Neki bi mogli ustvrditi da se živi po onoj poslovici kako se budala hvasta onim što pametan izbegava, ali ćemo mi to prećutati. Manekene vremena površnosti i bezdušnosti stvorilo je upravo ovo doba.

Imao sam priliku da upoznam nekolicinu veoma bogatih ljudi u svetu. Jedan od njih je bio vrlo gorljiv da mi priča o svojim ratnim danima u Srbiji kao oficira nemačkog Vermahta. Izgovorio sam se neodložnim obavezama. U godinama ali lucidni, besprekorno odeveni, obrazovani i ljubazni, ničim osim svojom izuzetnom ličnošću nisu odavali poseban društveni status. Moglo bi se zaključiti kako su prekomerno štedljivi, čak i škrti u njegovom isticanju. Nasuprot njima, novoobogaćene, kao i ove jadne, kaljave državice na razvalinama Jugoslavije karakterišu razmetljivost, neumerenost i nedostatak manira svake vrste.

Previše istorije po glavi stanovnika, reče neko. Zato smo stalno na nekom novom početku. Ovde ni drvo ne može porasti i umreti prirodnom smrću, od starosti i truleži kao što je red, da se naprečac ne poseče. Pretposlednji od tih početaka počesmo pre dve decenije, poslednji pre jedne, što je dovoljno vremena za résumé.

Beograd je, prema podacima koje je nedavno u jednoj televizijskoj emisiji izneo Dimitrije Boarov, 1990. godine imao četvrt miliona industrijskih radnika. Danas ih ima manje od četrnaest hiljada. Poznajem gradić u unutrašnjosti koji je na nekih dvadeset hiljada duša imao osam hiljada industrijskih radnika. Kada se tom broju dodaju budžetski korisnici te preduzetnici i poljoprivrednici, dolazi se do zaključka o punoj zaposlenosti. Danas u njemu praktično nema nikakve industrije. Srbija poslednje decenije živi, kako bi mangupi rekli, na foru. Sa televizija se poglavito reklamiraju pivo (ostatak ostataka industrije), bankarske usluge (krediti) i mobilni telefoni. Najpopularniji su studiji menadžmenta, marketinga, bankarstva i finansija, dok svaka ustanova ima svoga PR-a. Kao da živimo u srcu londonskog Sitija (poslovno središte Londona – prim. P. A.), a ne u Srbiji s kraja decenije u kojoj nam je neki cunami odneo sve.

Da bi se mogli izdržavati svi ti „pi-arovi“ i ostala parazitska klasa, Srbiji nisu dovoljne maline. Potrebna joj je snažna, izvozno orijentisana industrija, civilna i vojna. Kako se čuje, to je sadržano u dokumentu o nekakvom novom modelu ekonomskog rasta, pošto je zaključeno da porast bankarskih plasmana stanovništvu i povećanje pretplatnika mobilne telefonije jesu lepa statistička kategorija, ali na nivou presipanja iz šupljeg u prazno. U tom kontekstu, govori se neverovatnim rečnikom, onim koji je bio u upotrebi u prvoj poratnoj petoljetki. Ako se uz reč reindustrijalizacija koja je u opticaju, pomenu elektrifikacija i prinudni otkup, znaćemo da smo se probudili u 1946. godini. Još samo da nam se objasni koji je to zavojevač ovoga puta poharao zemlju da se ona iz pepela ponovo gradi.

Prijatelj s početka teksta, i danas ide pomalo pogureno. Natprosečne visine, gorštačkih gena i odgovarajuće etike, iz solidarnosti sa većinom nižom od njega, još onih godina beše usvojio taj telesni stav. Što je čovek veći, on se gradi manjim. I obratno.

U to ćemo na skorim izborima ponovo imati prilike da se osvedočimo, kada i kurta i murta stane da se bestidno hvali i razmeće. Od silne buke pametni će, kao i obično, da zaćute.

16. decembar 2010.

Subscribe
This entry was posted in Eseji.