Kapitalipsa

 

Svet bez sna, bez strasti, bez reči. Sve je novac.

Lajbah, Degenerisani svet (Kapital, 1992)

 

„Po meni, ništa nije izvesno, najviše što mogu da prihvatim je verovatnoća“, odgovori profesor Renato Kačopoli senatorki Vivijani na njenu zapitanost o uzrocima duboke uzdržanosti profesorove, tako neobične za opšti poratni polet duha, te skepticizma koji je izbijao iz njegove duše. Ovaj otmeni Napolitanac, unuk Mihaila Bakunjina, držeći studentima matematike (ali i ne samo njima) predavanje u dupkepunom amfiteatru, u elegantnom crnom večernjem odelu sa cvetom gardenije na reveru, ostaće upamćen i po izjavi kako „svaki promašaj može da se oprosti, samo ne onaj prilikom samoubistva“, dan pre nego što nije promašio. Pronađen je jednog poslepodneva u svom stanu u palati Čelamare, prostreljene slepoočnice sa glavom na jastuku, kao da spava.[1]

Može biti da sam ovu fusnotu napisao kako bih ilustrovao razliku između bogatstva i siromaštva duhom, i staru istinu da je prost čovek u meri njegovog intelekta sklon lakim rešenjima, a svet vidi u samo dve boje, beloj i crnoj, dok onaj ko mnogo zna ima tu poganu osobinu da u sve sumnja i preferira uglavnom tonove sive. Cinici, koji su često bolno u pravu, tvrde da je optimizam tek trijumf nade nad iskustvom, a Kačopoli, vrhunski matematičar, beše robovao jedino činjenicama, dakle empiriji, koja ga je i ubila. Continue reading

Budućnost

 

Ljudi će umirati od straha i od čekanja onoga što ide na zemlju.

Jevanđelje po Luci 21,26

 

„Pa, stari, kako se živi u Zagrebu?“, upitah svog poznanika, sredovečnog hipija koga proseda brada, kosa vezana u rep i okrugle „lenon“ naočare odaju kojem vremenu pripada. Iako je i tada, od angažmana na filmu dobro živeo, danas je etablirani biznismen kome, osim hroničnog nedostatka slobodnog vremena, ništa drugo ne nedostaje. Pomišljam da ne bi više ni znao šta bi s njim. Vremena su se promenila.

„Stari, prosečna plata je 800 maraka, ali je mnogi uopšte ne primaju“, reče. Tada, na početku „nulte“ dekade, u mojoj zemlji primanja su bila u proseku deset puta manja. Beše mi za trenutak neprijatno. Gledao sam ga zadovoljan što smo se ponovo sreli. „Ugojio si se od prošlog puta“, rekoh mu. „Ti si ostao isti“, odgovori on. Continue reading

Izbor i manipulacija

 

Kupci ne znaju šta žele, dok im mi to ne pokažemo.

Stiv Džobs, osnivač Epla

 

Slušao sam nedavni razgovor između vlasnika marketinške agencije, inteligentne osobe sa nadimkom po liku iz jednog popularnog stripa, i beogradskog profesora, zvučnog prezimena. Razgovor je pokušao da odmeri šanse na izborima koji slede, onih što su trenutno na vlasti i njihovih oponenata, te dokuči izborne strategije. Obojica su bili kritički nastrojeni i zabrinuti. Profesor je izrazio nevericu u domet marketinga kao takvog, smatrajući da dobrom proizvodu nije potreban i da u našim uslovima on čak odmaže strankama, budući se slika sa bilborda i izbornih spotova sve više razlikuje od stvarnog života. „Klikeraš“ (žargonski naziv za kreativnu osobu), braneći struku, reče kako u situaciji kada neki proizvod nema prođu, uobičajeni savet njega i njegovih kolega sugeriše promenu proizvoda. U slučaju politike to bi značilo da se postojeći akteri zamene novim licima.

Pošto se tržište usluga „ubeđivanja“ meri milijardama na svetskom planu, a u Srbiji trocifrenim milionskim evro iznosom svake godine, reklo bi se da profesor nije u pravu. Da li bi kapitalistički koncerni, čiji je svaki cent veliki kao točak, razbacivali silan novac da im se ta investicija ne vraća? Zar bi čak i čuvena Koka-kola za koju svi znaju diljem okupiranih zemalja, morala da ulaže u reklamu? Continue reading

Ritam dobra i zla

 

Ni kod šaha se ništa slučajno ne događa. Sve što god smo uradili, sve što god smo čak i pomislili podložno je nekom ritmu. Na primer, šta nas sprečava da ove figure zamislimo kao ljudska bića?

Uzmimo da su bele šahovske figure dobro, napredak, sloboda, ravnopravnost, revolucija… Uzmimo da su crne figure zlo. U društvu snage dobra, snage napretka imaju nekakav svoj ritam. Međutim, napredak se ne događa polagano, to je skokoviti ritam, nemamo svaki dan revoluciju, nemamo svaki dan automatski oštrač za olovke, svaki dan izmišljenu parnu mašinu… Šta je logičnije nego da snage zla imaju isti takav ritam? Ni kod njih taj ritam nije nimalo slučajan, nije nimalo drugačiji nego kod snaga dobra.

– To onda znači da su oba ritma podjednako važna, da je zlo jednako važno kao i dobro?

– Upravo to, shvatili ste.

– A ko je taj ko vuče poteze, ko je taj koji igra sa crnim a ko sa belim figurama?

 Pavao Pavličić, Ritam zločina

 

 

Šetam po hladnom danu sivim ulicama a šal od kašmira ispod podignute kragne kaputa me prijatno greje. Fasade kuća pored kojih prolazim su uglavnom beznadežno oronule, što svaki put iznova konstatujem. Nebo vidljivo u dnu ulice je boje pepela, čak i tamnije. Ljudi ga većinom ne vole takvog, ali meni prija, jer pogoduje umnom radu. Posmatram raskošnu jelu u jednom dvorištu i razmišljam o nečemu što mi prijatelj nedavno beše poverio. Prepričao mi je epizodu u kojoj je, nevoljno, bio akter diskusije na temu je li tehnički izvodljivo da izrazita manjina, recimo par hiljada ljudi, kontroliše i upravlja ostatkom čovečanstva. Za tu svrhu je u pomoć morao prizvati iskustvo, to jest sećanje na detinjstvo oko Varoš kapije, i mladost u parku kraj Tanjuga u kojem se skupljalo njih pedesetak, bez mnogo alternativne zabave tih ranih šezdesetih godina.

„Ko je u to vreme bio glavni u školi?“, upita on. „Najpametniji, najbolji ili najjači, odnosno najluđi?“ „Najjači, naravno.“, dobi odgovor. „Možda on to uistinu i nije bio“, nastavi prijatelj, „ali je želeo da svi u to poveruju. Možda je postojao neko jači, ali se nije usuđivao da se zameri onome koji će ga sačekati iza ćoška sa ciglom.“ „Shvatio sam  poentu“, rekoh mu na to, pa dodadoh kako ista metodologija važi i u slučajevima kada jedna jedina osoba maltretira čitavu kafanu ili, na primer, pun autobus, bez ikakvog otpora mnogobrojnih prisutnih. Continue reading

Šta je Đoković Srbima, al’ stvarno

 

Odmah da se razumemo: radujem se svakom uspehu Novaka Đokovića, iako ne mogu reći da sedim ispred televizora i nerviram se zbog toga što je poslao lopticu u aut. Razmišljajući o ambiciji, pogotovo velikoj, imam dilemu da li je ona pokušaj ispunjenja velike praznine u predelu duše ili tek igra unutar igre života koji nam je dosuđen u ovoj areni Univerzuma. Bilo kako da jeste, Novak Đoković je svoj teniski san ostvario, po ceni koju znaju samo on i članovi njegove porodice, i na tome mu treba najiskrenije čestitati.

Sad kada smo te stvari razjasnili i kada se (malo) utišala euforija o „Srbinu koji je najbolji na svetu“, dozvoljeno je, nadam se, progovoriti koju ne o samom Novaku Đokoviću, nego o fenomenu „Đoković“ među nama, njegovim savremenicima. Continue reading

Još samo ovaj put

 

Pitali su me, ovih dana, kako tumačim nesreću da su se političari, sazdani od materijala kakvi su naši, uopšte dokopali vlasti umesto da budu na sigurnom, tamo gde im je i mesto. Moj sagovornik se zatim obrušio na narod, takozvanu masu, kao isključivog krivca za katastrofu.

„To je veoma uprošćeno stanovište“, odgovorio sam. Naravno da je narod, tehnički gledano, svojim glasovima odlučio kome će dati poverenje da ga vodi; pod uslovom da koza opet nije čuvala kupus, to jest glasove, što se u prošlosti događalo. Međutim, iako smatram da je načinio kobnu grešku, stajem u odbranu svog naroda jer za tu grešku mogu pronaći mnoge olakašavajuće okolnosti, koje se sažimaju u iscrpljenosti duha i tela, nakon više od dvodecenijskih napora. „Narod je sebi dao“, rekoh, „malo odmora od istorije, u zao čas, ali je tako, poverovavši onima koji su želeli da im se veruje.“

„Ne slažem se“, odvrati moj sagovornik, „narod uvek ima onakvu vladu kakvu zaslužuje!“ „Eh…“, rekao sam nevoljno i više za sebe, pa zaključio da je dalja rasprava uzaludna, jer nas uvodi u temu da li je starije jaje ili kokoš. Continue reading

Dvorac u blatu

 

Od toliko ružnih osobina našeg mentaliteta, jedna mi posebno bode oči: čak i kada nam svakih nekoliko decenija neki ratni vihor ne odnese ono malo kuće što uspemo u međuvremenu steći, mi smo tu da se pobrinemo da je, ako ništa drugo, držimo u temeljnoj zapuštenosti. Gledam, i iznova se čudim. Zemlja obilno natopljena snegom koji kopni, a vozači automobila, tobože da ne bi smetali saobraćaj u ulici na periferiji, jedan za drugim silaze sa kolovoza i točkovima riju blato pa se u njemu zaustavljaju. Tu gde je do tada bio travnjak u pokušaju, sada se ruga zdravoj pameti neki polovnjak koji tek što ispunjava uvozne propise u pogledu starosti, i njegov ponosni vlasnik. Nedugo potom, on će ponovo izaći na asfalt sa svom silom blata i prljavštine koju će sa sobom doneti, kao da je to najnormalnija stvar.

Razmišljam i znam da bi se takav čin u uređenim (zapadno)evropskim zemljama tretirao na isti način poput uništenja dela nameštaja u kući. Oni i svoju travu koja ponovo može izrasti paze i neguju kao živo biće, a koliko su tek osetljivi kada je reč o državi, porodici i svakom pojedincu… Standardi, zapravo shvatanje da li je nešto važno ili ne, razlikuju se između njih i nas. Njima će pred kućom ostati negovani travnjak, a nama prašina na obući kada se blato koje smo sami izrovali osuši. Svakom svoje.

No, ako predgrađa naših gradova ne liče na obode Beča ili Ženeve, njihova jezgra ne zaostaju. Premda je Krleža svojedobno cinično konstatovao kako je jedini primerak grada u nas potez od Terazija do Slavije, naši „gradovi“ i njihove šoping-zone stoje uz bok sa Kärntner Strasse ili Via Veneto, sa adekvatnim cenovnicima. Tako je na čitavom prostoru Intermariuma, od Baltika pa do Tirane, svuda gde se nastanila najveća ekonomska kriza (Nebojša Katić) u istoriji zvana tranzicija, to jest prelazak nečega u ništa, u prevodu. Jer do sada najveća kriza trajala je od 1929. do 1933, dok se ovoj ne nazire ni kraja ni smisla. Continue reading