Pomišljam da nema više nijednog razumnog, kao da su izumrli svi svedoci vremena pre ludila koje nas kao tama prekriva. Da ovo što pišem, svoj sećam se, neće osim mene, poput dnevničke beleške samom sebi, dospeti do uma i razumevanja nikoga više. Hiljade će čitati, ali kome će stići upućena poruka? Kakav je odnos između broja i primanja odaslate misli? Jedan od… koliko? I, najvažnije, je li bitnija kakvoća onoga što se šalje od načina i sredstva?

Priroda se služi sa malo reči, kaže Lao Ce. Zato uragan ne traje celo jutro, i pljusak ne pada ceo dan. Inflacija reči, držim, odgovorna je za zlo u kom smo se našli. Prvo su reči izgubile vrednost, iza njih ljudi koji su ih izgovarali. Najposle, gle paradoksa, takvi se dohvatiše vlasti kao da je niko drugi nije hteo; kao da su se oni što vrede razbežali kojekuda, ili su oterani. Ostale su nam prazne reči i prazni ljudi, i mrtva trka između nemorala i neznanja. Continue reading →

Plemena evropska, demokratija je srušila red.

Lajbah, Predskazanje vatre

Imam prijatelje, bračni par, koji mi je, sve do poslednjih nekoliko godine ove odvratne, digitalne ere, ispovedao svoju muku. Budući se njihov vrt graniči sa školskim igralištem što je i tokom đačkog raspusta bilo zaposednuto dečijom grajom i igrom, celodnevnu napast predstavljale su lopte koje su svako malo uletale u dvorište i koje je po dečijoj molbi trebalo vratiti. To je trajalo sve dok neograničena internet veza te kablovska televizija nisu postali deo svakog doma; tada je igralište opustelo i poželelo dece. Prisećajući se tih slika, preko jednog od par televizijskih kanala koje sam sebi dopustio gledam nove: nepresušne kolone trećesvetske migracije koja ulazi u Evropu. Mladost i snaga koja ishodi iz odlučnosti. A onda kada sam posmatrao pokušaj proboja u jedinu državu na njihovom putu što im je zabranila ulaz, Mađarsku, i još više prelazak preko Sutle hladne oktobarske noći, u sećanje mi je, kao paradigma, iznova dolazio jedan mladi Evropljanin koga sam svojevremeno, po njegovom pitanju, uputio na najbliži Mekdonalds. Gotovo je bio dobio nervni slom što je morao pešačiti do iza ugla. Mislio sam da se takvi degenerici ne mogu stvoriti u mojoj zemlji, sve dok ono igralište nije opustelo. Continue reading →

– Mi smo danas u paradoksalnoj situaciji jer smo zaboravili zašto smo tu gde smo; počinjemo da verujemo da smo ovde zbog Grka, a ne zbog toga što je jedna luda, hazarderska politika, pre svega u finansijskom sektoru, dovela do krize koja je zatim stvorila krizu javnog duga. To je takav trijumf manipulacije, takav uspeh finansijskog sektora da sam zadivljen veštinom kojom je to urađeno.[1]

 Ekonomista Nebojša Katić o grčkoj krizi, u odgovoru na pitanje da li ističe vreme liberalnom kapitalizmu

Ništa od ovoga nije trebalo biti, pomišljam sećajući se optimizma jednog svog profesora od pre tridesetak godina, kada je govorio o budućnosti. Premda nemam ličnih razloga da se žalim, jer sedim u bašti kafea pored Giudecca kanala u Veneciji, na rivi uz koju su ukotvljene najveće jahte, možda mi je profesor u misli došao baš radi njih. Sadašnjost na koju smo osuđeni nije ona iz njegove vizije, već od nekoga ko nas je iskonski mrzeo i bio dovoljno moćan da je ostvari. Posmatram komešanje na najbližoj jahti. Nekoliko livrejisanih mladića sišlo je na improvizovani dok koji su vlasti Venecije podigli za praznik Redentore, da bi primili ovakve goste. U rukavac između doka i rive uplovio je čamac sa kabinom i oplatom od crvenkastog drveta, a malo zatim sa jahte je sišla i mlada žena velike lepote, bez primesa modnog unakažavanja. Stupivši na čamac-taksi nazvan Tosca, okrenula se i veoma ljubazno mahnula mladićima sa doka, u znak pozdrava. Uskoro je za čamcem ostao vodeni trag i morska pena koja se brzo istopila. Continue reading →

„Ovo je pjevačko društvo!“, uzviknu general Gavro Perazić u „Kino oku“, davnih osamdesetih. Po Brozovoj smrti, koja ih je otvorila, brzo su usledili kosmetski nemiri, a u januaru 1983. i finansijski slom. Premda su podaci o visini spoljne zaduženosti Jugoslavije bili proglašeni za državnu tajnu, iz stranih publikacija se doznalo kako ona doseže 20 milijardi dolara. Zemlja, u čiju mapu se čiodom nije moglo zabosti da se ne pogodi u neku fabriku što je proizvodila robu za izvoz, sa razvijenom poljoprivredom, turizmom, te doznakama Jugoslovena koji su živeli u inostranstvu, postala je nesolventna. Učinci napora svih vlada, od Đuranovićeve do Markovićeve, svodili su se na dobijanje novih kredita i prolongiranje dospelih obaveza, a smešak partijskim drugovima već na surčinskom aerodromu, bio je znak da je poseta MMF-u bila uspešna.

Tada je narod, kome sposobnost rasuđivanja mnogi neopravdano osporavaju, počeo da se bori za život, kako je umeo. „Plesne godine“, što su prethodile ratnim, napravile su od Jugoslavije, po tačnom Perazićevom opažanju, društvo u kom je bila isplativija ali i izglednija estradna od bilo koje ozbiljne profesije, jer su ljudi, zapali u krizu, maštali o boljem životu koji im je otet. Continue reading →

Sognio un tempo

gioco e amor ritornerà

vince e perde

il rosso e il nero

il meno e il più

Alfonso Gatto, La ballata del tempo

Iz bašte kafea u centru grada, pogled mi između nekoliko osoba koje se približavaju izdvaja lepoticu duge, negovane kose boje kestena, vitkog stasa i gracioznog hoda. Večno mladalačkog izgleda, poput slavne italijanske pevačice Đorđe na koju podseća, širi osmeh zadovoljstva što me je videla, jer zna da joj se radujem. Uzvraćam na isti način i srdačno je pozdravljam, poklanjajući joj svojom pažnjom par divnih trenutaka u danu koji verovatno neće biti široke ruke. Ona je udata, odavno, i majka je troje dece u borbi sa životom. Pogled usmeravam ponovo u daljinu da u njoj štogod potražim, makar to bio i zaborav.

Imam prijatelja koji na pitanje kako je, odgovara da je baš onako kako mora biti. Zametak moj videše oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednoga… reči su cara Davida[1] koje su mi ponudile odgonetku takvog životnog stava. Premda mnogi vernici ovaj psalam tumače Davidovim uvidom istine da je bogu svačija budućnost poznata, što on samo konstatuje, moj prijatelj je kategoričan u tvrdnji da ništa ne može biti drugačije do onako kako je određeno. Na čoveku je, veli, tek da li će taj plan prihvatiti, ali to ne zadržava niti menja njegovo izvršenje.

Istini za volju i u prilog gornje tvrdnje, niko nas nije pitao kada, ni u kakvim okolnostima bismo želeli da se rodimo, što takođe važi i za umiranje. Je li, stoga, za očekivati da se naša slobodna volja konsultuje u stvarima koje su između te dve tačke? Continue reading →

„Bio mi je suviše elegantan. Rekla sam: aha! to je jedan od onih koji partijske pare troše! Drži se dalje od njega! U međuvremenu, analizirala sam ga i rekla: čekaj, da ja u mojoj prvoj oceni nisam možda pogrešila? Čovek ima najobičnije konfekcijsko odelo, prema tome ništa hohštaplersko. Ima najobičnije cipele iz radnje, najobičniji šešir! Rekla sam – tvoj prvi utisak je verovatno bio pogrešan, čovek je, naprosto, po prirodi elegantan.“

Sećanje Herte Has iz pariskih dana o svom suprugu Josipu Brozu izrečeno u objektiv Lordana Zafranovića, Tito – poslednji svedoci testamenta, 2011.

Neke uspomene ne blede, i nekim ljubavima ni ono najstrašnije – vreme, ne može nauditi. Već samo po sebi to saznanje vraća nadu u život, da još uvek nije sve izgubljeno. No, visoko poštujući gest gospođe Has – jer ga inače ovde ne bi ni spominjali – treba reći kako je Josip Broz bio sve izuzev skroman čovek, ili je bio majstor da od ničega stvori nešto; od navodnog bravarskog šegrta i opisanog konfekcijskog odela iz 1937, do priznanja (premda apokrifnog) same Elizabete II: „Ukoliko je ovo bravar, tada ja nisam kraljica!“[1], i sahrane veka na kojoj se mogla izvršiti prozivka iz „Ko je ko u svetu“ te Gotha almanaha svetske aristokratije. Continue reading →

O, Fortuna, kao mesec si prevrtljiva.

…Siromaštvo i moć, topiš poput leda.

Karmina Burana

Na kakav način valja da se odnosimo prema ovoj kćeri Jupiterovoj, koju su stari Grci nazivali Tiha (Tyche), a Angli joj, vođeni svojim svetonazorom, izjednačili ime sa bogatstvom (fortune), kao da su sreća i bogatstvo sinonimi, kao da je to isto; vedri li i oblači zaista ona, i mogu li se kako dokučiti mene prokletnicine?

„Sreća prati hrabre“, dobro je poznata izreka, zasnovana na onih nekoliko koji su uspeli naspram svih ostalih koji nisu, što se ne uzimaju u obzir; pa je možda uputnije reći da ona prati uporne, kako bi se ohrabrila ljudska marljivost a ne bezumnost. Kad vidim oktobarske revolucionare kicoše, sa ulice zasele u ministarske fotelje i odgovarajuće oklopljene automobile, poteku mi suze radosnice jer su svetao primer – po čuvenoj poslovici koja tvrdi da je svako kovač vlastite sreće – za sve druge da se i oni daju na te kovačke kurseve koji ih mogu za tili čas, iz farmerki pocepanog tura odenuti u ono što više priliči takvim stručnjacima. Onda se prenem, uhvatim drugu misao zloslutnicu, pa se zabrinem. Jer, kanda nisu oni tu sebe radi, oni su žrtvovali svoj dar za opšte dobro. Ne bi trošili svoju snagu i bili besani za tričavih hiljadu-dve evra mesečno, da ih ne pokreće beskrajna ljubav ka svome rodu. Plus zagarantovano mesto u istoriji najuspešnije tranzicije industrijskog u deindustrijalizovano društvo, i države u nešto što još nema ime. To mora biti ljubav neizmerna! A da nose krst nezahvalnog naroda namesto venca slave, te da o sreći budni sanjaju, uverava me Flober. Ako je on uopšte o sreći išta znao, tvrdeći kako su za istu neophodne tri stvari: da se bude glup, sebičan i dobrog zdravlja, međutim – kaže dalje namćor – ukoliko prvi uslov nije prisutan, sve je propalo. Sudba kleta. Continue reading →