Vukovi, ovce i pastiri

 

„Ovo je pjevačko društvo!“, uzviknu general Gavro Perazić u „Kino oku“, davnih osamdesetih. Po Brozovoj smrti, koja ih je otvorila, brzo su usledili kosmetski nemiri, a u januaru 1983. i finansijski slom. Premda su podaci o visini spoljne zaduženosti Jugoslavije bili proglašeni za državnu tajnu, iz stranih publikacija se doznalo kako ona doseže 20 milijardi dolara. Zemlja, u čiju mapu se čiodom nije moglo zabosti da se ne pogodi u neku fabriku što je proizvodila robu za izvoz, sa razvijenom poljoprivredom, turizmom, te doznakama Jugoslovena koji su živeli u inostranstvu, postala je nesolventna. Učinci napora svih vlada, od Đuranovićeve do Markovićeve, svodili su se na dobijanje novih kredita i prolongiranje dospelih obaveza, a smešak partijskim drugovima već na surčinskom aerodromu, bio je znak da je poseta MMF-u bila uspešna.

Tada je narod, kome sposobnost rasuđivanja mnogi neopravdano osporavaju, počeo da se bori za život, kako je umeo. „Plesne godine“, što su prethodile ratnim, napravile su od Jugoslavije, po tačnom Perazićevom opažanju, društvo u kom je bila isplativija ali i izglednija estradna od bilo koje ozbiljne profesije, jer su ljudi, zapali u krizu, maštali o boljem životu koji im je otet. Bilo je to vreme zenita domaćeg humora na filmu i televiziji, a pozorišta su bila premala da prime gledaoce putujućih predstava lakog, najčešće banalnog humora. Ali, stanje već više anomije nego prolazne krize, sve većma bezizgledno, zahtevalo je jače sedative u nedostatku pravog leka. Noćni program zagrebačke televizije leta 1987. (u kome je premijerno prikazana britanska serija Mućke) bio je ravan senzaciji, a godinu dana kasnije krenulo je eksperimentalno emitovanje beogradskog Trećeg kanala. Zabava, u cilju preuzimanja čovekovog vremena od razmišljanja, bivala je najznačajniji (i obimom i važnošću) deo medijskog sadržaja, dok nije postala neprestana, celodnevna i celovečernja. Desilo se to baš onda kada se pomislilo kako je sve gotovo, i krize i ratovi i nesporazumi sa svetom, a pred boljim životom video čist i ravan put.

No, cilj ovog ogleda nije da ponudi zaključak kako su inženjeri ljudskih duša stvorili alternativni svet da bi ljude odvojili od pravog koji su ovi hteli, naprotiv. Uzimajući u obzir iskustvo protekle tri decenije, liči na jeres, ali to nije, reći kako bi trebalo izmisliti i medije i svu njihovu terapiju zabavom, da je nema. Ti mediji su posledica, a ne uzrok, užasnog, predugog stanja u kome se društvo nalazi i kakvo-takvo sredstvo da stvari ne budu još gore, ako već ne mogu biti bolje.

Nikada, kao poslednjih godina, nisam viđao toliko svetala po stanovima upaljenih čitavu noć, kao da je život počeo da se odvija noću, umesto danju, i nikada do ovog vremena nije bilo moguće videti mlado čeljade sa žicama koje mu izviru iz ušiju, kako satima bez prestanka prebira prstima nešto po telefonu, sumnjam važno. Zar bi oni zanemarivali stvarni život za račun alternativnog, da je bolji? Zar se čovek ne bi probudio rano, da ima zašto? Ne, ova pitanja ne bi ni trebalo postavljati onima koji zaista poznaju ljude. Oni znaju da je krilatica o sreći u vlastitim rukama smišljeno plasirana prevara kako bi se opravdao darvinizam zvani kapitalizam, i amnestirao beg države od svoje uloge i odgovornosti. Sumnjičave pametnjakoviće valja podsetiti da svega nekoliko od sto ljudi poseduje pretpostavke za preduzetništvo i u ličnoj sferi, poslovnu ni ne spominjati. Ne misli se na spoznajnu nego delatnu sposobnost, jer nije dovoljno znati, potrebno je i moći. Istina nikada nije mogla protiv sile. Stoga, srećniji od onih koje kritikuju neka zaćute, kao i srpski korifeji tržišta večno privezani za budžetske jasle.

Na Zemljinom šaru je malo, zanemarivo malo ljudi koji su subjekt vlastitih života. Većina zna, ili bar sluti, ali ne može. Nije alternativni svet sa svojim medijima kriv što je tako, on je tek utočište za one koje je stvarni svet prognao, gde su se začeli svi problemi. Kad vidim kako srpska opozicija krivi medije za svoj neuspeh, poteku mi suze koliko su naivni. Želeli bi da narod pomogne sam sebi, a onda i njima, misleći da im je podrška izostala zbog toga što se gledao Pink. Narod je već dva puta glasao za aktuelnu vlast, i opet će, jer ta vlast korespondira sa alternativnim svetom nemoći u koji je narod gurnut odavno. Nemoguće je da sâm izađe iz tog sveta, jer u poređenju deset vukova sa stotinom ovaca, ko je većina? U naroda je narav ovčija, ali je pravi pastir većina u odnosu na vukove. Srbi neka se preslišaju ima li među njima takav.

8. avgust 2015.

Subscribe
This entry was posted in Eseji.