Pobuna u raju

 

Mi smo danas u paradoksalnoj situaciji jer smo zaboravili zašto smo tu gde smo; počinjemo da verujemo da smo ovde zbog Grka, a ne zbog toga što je jedna luda, hazarderska politika, pre svega u finansijskom sektoru, dovela do krize koja je zatim stvorila krizu javnog duga. To je takav trijumf manipulacije, takav uspeh finansijskog sektora da sam zadivljen veštinom kojom je to urađeno.[1]

 Ekonomista Nebojša Katić o grčkoj krizi, u odgovoru na pitanje da li ističe vreme liberalnom kapitalizmu

Ništa od ovoga nije trebalo biti, pomišljam sećajući se optimizma jednog svog profesora od pre tridesetak godina, kada je govorio o budućnosti. Premda nemam ličnih razloga da se žalim, jer sedim u bašti kafea pored Giudecca kanala u Veneciji, na rivi uz koju su ukotvljene najveće jahte, možda mi je profesor u misli došao baš radi njih. Sadašnjost na koju smo osuđeni nije ona iz njegove vizije, već od nekoga ko nas je iskonski mrzeo i bio dovoljno moćan da je ostvari. Posmatram komešanje na najbližoj jahti. Nekoliko livrejisanih mladića sišlo je na improvizovani dok koji su vlasti Venecije podigli za praznik Redentore, da bi primili ovakve goste. U rukavac između doka i rive uplovio je čamac sa kabinom i oplatom od crvenkastog drveta, a malo zatim sa jahte je sišla i mlada žena velike lepote, bez primesa modnog unakažavanja. Stupivši na čamac-taksi nazvan Tosca, okrenula se i veoma ljubazno mahnula mladićima sa doka, u znak pozdrava. Uskoro je za čamcem ostao vodeni trag i morska pena koja se brzo istopila.

Kako pade, zvezdo Danice?, dolazi mi dalje. Ne, ne zbog toga što si bila padu sklona. Onaj mrski, totalitarni red, nije valjda razoren da bi namesto njega došao ovaj lepršavi haos, nije se valjda to želelo? Zar se htela smrt umesto života ili mrak umesto budućnosti? Mora biti da je čuvarima toga poretka noga popuznula, da su smekšali i predali se, ili izdali. Biće da se tako desila pobuna u raju, i da način na koji se o pokojniku govori spada u domen veštine koja je zadivila Katića. I ovde će se uskoro zaboraviti šta se dogodilo i odakle se pošlo. Pričaće se kako je ovo u čemu danas živimo raj, a da je ono bio pakao. One koji drugačije budu rekli, nadjačaće nebrojeni drugi a glasniji, pripušteni na glavno mesto za ućutkivanje i proizvođenje zabluda, internet. Oni će, poput Goldštajna iz „1984.“ biti izloženi mržnji, ali „politički korektnoj“, i progonu, ali „demokratskom“.[2]

Argumentacija će biti uvek ista i podmukla: kako se danas sme reći (gde?), kako danas postoje stranke (čemu?) i kako su ljudi slobodni (za šta?). Sloboda govora je do te mere hipertrofirana da je govor ukinut, novac je od demokratije učinio karikaturu, a sloboda je pripala većma životinjama nego ljudima. O imovini, međutim, neće biti ni reči. To što je narod nekada bio vlasnik, a danas gubitnik, što su mu uzete fabrike i polja, kuće i nada, ne računa se i ne ubraja u smak sveta u kom živimo. Nepomenuto a apsurdno ostaće i da je u vreme komunističkog ateizma moral bio na većoj ceni nego danas, kada se o njemu staraju vernici, te da su komunisti mnogo više revnovali za državu i narodni interes nego oni došli iza njih. Ova žalosna fakta spaja zajednički uzročnik koga ne treba tražiti drugde do na zastavi pod kojom su stigli oslobodioci od slobode, kapitalizam. Za razliku od čitave povesti kojom su vladale ideje, poglavito religijske, u njegovom srcu je postavka da finansijska elita, ta so kapitalizma, raspolaže vrednošću većom od svake druge, kojom kupuje svaku drugu.

Da bi se formula smrti zamenila formulom života potrebni su ljudi koji će vredeti više od novca, i više od samog života. Avaj, na delu su oni koji takav poredak preziru, a vi ridajte sada, jer živite u njihovo vreme.

16. avgust 2015.

 

 

_________________________________

[1] Grčki izbor: Rat ili pakt, RTS 1, 6. juli 2015, https://nkatic.wordpress.com/2015/07/07/rts-1-grcki-izbor-rat-ili-pakt-06-07-2015/

[2] „Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio Goldštajn…“ Džordž Orvel: 1984., u prevodu Vlade Stojiljkovića, Bigz-August Cesarec, Beograd 1984.

Subscribe
This entry was posted in Eseji.