Odmah da se razumemo: radujem se svakom uspehu Novaka Đokovića, iako ne mogu reći da sedim ispred televizora i nerviram se zbog toga što je poslao lopticu u aut. Razmišljajući o ambiciji, pogotovo velikoj, imam dilemu da li je ona pokušaj ispunjenja velike praznine u predelu duše ili tek igra unutar igre života koji nam je dosuđen u ovoj areni Univerzuma. Bilo kako da jeste, Novak Đoković je svoj teniski san ostvario, po ceni koju znaju samo on i članovi njegove porodice, i na tome mu treba najiskrenije čestitati.

Sad kada smo te stvari razjasnili i kada se (malo) utišala euforija o „Srbinu koji je najbolji na svetu“, dozvoljeno je, nadam se, progovoriti koju ne o samom Novaku Đokoviću, nego o fenomenu „Đoković“ među nama, njegovim savremenicima. Continue reading →

Pitali su me, ovih dana, kako tumačim nesreću da su se političari, sazdani od materijala kakvi su naši, uopšte dokopali vlasti umesto da budu na sigurnom, tamo gde im je i mesto. Moj sagovornik se zatim obrušio na narod, takozvanu masu, kao isključivog krivca za katastrofu.

„To je veoma uprošćeno stanovište“, odgovorio sam. Naravno da je narod, tehnički gledano, svojim glasovima odlučio kome će dati poverenje da ga vodi; pod uslovom da koza opet nije čuvala kupus, to jest glasove, što se u prošlosti događalo. Međutim, iako smatram da je načinio kobnu grešku, stajem u odbranu svog naroda jer za tu grešku mogu pronaći mnoge olakašavajuće okolnosti, koje se sažimaju u iscrpljenosti duha i tela, nakon više od dvodecenijskih napora. „Narod je sebi dao“, rekoh, „malo odmora od istorije, u zao čas, ali je tako, poverovavši onima koji su želeli da im se veruje.“

„Ne slažem se“, odvrati moj sagovornik, „narod uvek ima onakvu vladu kakvu zaslužuje!“ „Eh…“, rekao sam nevoljno i više za sebe, pa zaključio da je dalja rasprava uzaludna, jer nas uvodi u temu da li je starije jaje ili kokoš. Continue reading →