Gospodine Anđeliću, tema vašeg romana „Letač“ je iz domena špijunaže, kako onda gledate na teze domaćih intelektualaca postnacionalne provenijencije da je nemoguće sačuvati tajne, jer Amerika sve vidi preko satelita, čak i tip šibice kojom naš stražar potpaljuje cigaretu, pa tako nema ni potrebe za čuvanjem državnih tajni?

– Ti pseudointelektualci „postnacionalne“ su u i postdržavne provenijencije. Živimo u vremenu u kojem se redukuju ne samo nacionalni, nego i lični suverenitet svakog pojedinca. Nazvao sam to u jednom razgovoru „doba suspendovane demokratije na neodređeni rok“. Dakle, u tom konceptu tvrdi se da je civilizacijski poželjno odricanje od nacionalne suverenosti kako bi se ona prenela, ali nepovratno, na neko supranacionalno telo. To je jednako nerazumno odluci da prodate vašu privatnu kuću u kojoj uživate komfor, slobodu i privatnost, da biste se preselili u neki kolektivni smeštaj.

Kroz tu vizuru doživljavam vaše pitanje, koje je suštinski za službe bezbednosti a ne za jednog pisca, ali ponešto, naravno, i o tome možemo reći. Iz literature saznajemo kako, na primer, supertehnološka NSA (čiji je godišnji budžet nekoliko puta veći od budžeta CIA) raspolaže sistemom koji bi mogli da uporedimo sa džinovskim „usisivačem“ kadrim da „usisa“ i najslabije „olujne“ signale, kakve odašilje telefaks ili električna pisaća mašina, pa iz njih putem raznih filtera izdvoji i analizira ono bitno, da ne govorimo o nebezbednosti internet saobraćaja. Država i u tim okolnostima može i mora da funkcioniše i štiti svoje interese. Inače, što se tiče primera koji ste naveli, zanimljivo je da tokom agresije 1999. ti sateliti nisu umeli da uoče razliku između pravog i tenka od kartona… Continue reading →