Tih godina nakon oružanog završetka Drugog svetskog rata, moj prijatelj, sin visokog oficira Ozne kroz čiju kuću su prolazili Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i ostale perjanice vlasti nove države, nikada nije video nekoga kako na ulici jede. Mnogo kasnije shvatio je zašto. U opštoj nemaštini, naime, smatralo se nepristojnim isticati makar i tako skromni detalj. Toga pravila su se držali čak i oni, poput moga prijatelja, koji su se vozili tada retkim automobilima u Beogradu a snabdevali u posebnim prodavnicama za funkcionere.

Danas je naravno sve, pa i to drugačije. Ne samo što u Beogradu automobila ima napretek da predstavljaju problem i zato što hranu s nogu danas uglavnom jede sirotinja; promenilo se i poimanje stida. Ne liči više nekadašnjem a nedavnom, nije mu ni blizu. Neki bi mogli ustvrditi da se živi po onoj poslovici kako se budala hvasta onim što pametan izbegava, ali ćemo mi to prećutati. Manekene vremena površnosti i bezdušnosti stvorilo je upravo ovo doba. Continue reading →

„Sve je počelo onda kada su dozvolili pojavljivanje bez kravate, ili leptir mašne, razume se, u televizijskim programima. Čak i ministrima, koji bi trebalo da su uzor…“, reče mi starački glas na Grabenu, u centru Beča. Odvojio sam pogled sa izloga nečeg što je doskoro predstavljalo najekskluzivniji butik u gradu, čuveni Eva Braun & Co, koji sada pod etiketom H&M prodaje uniseks krpe za devet evra i devedeset da bih ugledao krepkog gospodina obučenog kao da je krenuo na nedeljnu misu – u besprekorno sivo odelo ispod barberi mantila i sa tipičnim austrijskim šeširom, na kom je svetlucala značka – runolist, simbol Austrije.

„Wie, bitte?“, odgovorih pomalo zatečeno.

„Pa ovo, svetsko zlo“, reče da pojasni. „Počelo je onda kada je odbačena svaka pristojnost. Lepota će spasiti svet, kazao je Rus Dostojevski…“ Starac nehajno mahnu rukom u finoj zagasito crvenoj rukavici. Continue reading →