Imam poznanika koji već godinama, naravno bezuspešno, pokušava da se obogati. Opaska „naravno“ sa moje strane ne označava ni primisao zluradosti, koliko oslikava saznanje o mnogobrojnim teškoćama koje po pravilu prate takvo preduzeće. On, budući nepokolebiv, naoružao se brojnim, hiljadama evra plaćenim kursevima naručenim preko interneta, i nadasve „psihologijom bogatog čoveka“, verujući da niko ne može postati ono što već nije.
Epilog njegovog truda je nažalost tužan. Protraćeno vreme, neverovatno visoki iznosi školarine koju je tokom nekoliko godina plaćao guruima menadžmenta, marketinga, komunikacija… te razočarenje nakon pokušaja da se primljeno „znanje“ primeni u praksi. Sletanje je bilo koliko tvrdo toliko i otrežnjujuće. Međutim, čovekova psiha sadrži ugrađene mehanizme zaštite od suočenja sa preteškom stvarnošću nastalom (samo)obmanom, u vidu nove, često još pogubnije obmane. Možda je to razlog izborne volje naših birača, takve kakva jeste? Elem, moj poznanik se uz konstataciju da je godinama bio trovan materijalizmom preobrazio iz kapitalističkog Savla u novodopskog Pavla prorokujući kraj sveta kakvog poznajemo u 2012. godini.
Ali, šta je u kapitalizmu ono što iznova hrani jedan tako manjkav, stupidan, okrutan, u jednoj reči neljudski poredak? Sva prethodna društvena uređenja kapitalizmu su propala (mada neki tvrde da od postanka sveta suštinski postoji samo jedan – robovlasnički sistem menjajućeg oblika), pa se čak i socijalistički pokušaj priklonio pre dve decenije mamoni; koji će odgovor biti ako kapitalizam preživi i taj po njega navodni Nju ejdž sudnji dan zakazan 2012-te?
Odgovor će i tada, kao i danas biti jednostavan, a ogleda se u njegovom lukavom pozivu da mu se priključimo (kao što je učinio Istočni blok, kada ga već nije mogao pobediti), da svi mi postanemo kapitalisti. Nisu zabadava proizvođači javnog mnjenja i njihove tajne službe uz viceve smislili i krilaticu koju je barem moj poznanik preskupo platio: ako si pametan, kako to da nisi bogat?
Slušao sam na tu temu pre nekoliko godina predsednika vlade jedne od bogatijih zemalja zapadnoevropskog kluba bogatih, gde daje svoju dijagnozu siromaštva i recept kako ga se osloboditi. „Uzroci siromaštva na svim meridijanima su jednaki“, zaključio je on, „nedostatak obrazovanja i suviše dece“. Po njemu bi države i pojedinci koji žele da prevaziđu siromaštvo trebalo više da rade na obrazovanju a manje na rađanju dece. U isto vreme u zemlji na čijem čelu je on bio, javlja se kriza penzionog fonda, koji će ubuduće puniti izgleda radna snaga pretežno stranog (turskog i slovenskog) porekla.
Ne, tajna bogatstva i siromaštva je u nečem drugom, što se ne uči na biznis-kursevima pa ni fakultetima. Tajna je ista ona koja je oduvek bila, a toliko je ogoljena da je iz tog razloga niko ne vidi, ili još verovatnije vidi ali ne priznaje, ili se nada da će joj baš on doskočiti: bogatstvo reprodukuje bogatstvo a siromašnima brani pristup ka njemu. Bogati, koji su kroz kakvu tranziciju stigli do tog statusa, ili su rođeni takvi, sve čine da tu i ostanu a da onaj sitnež od 95 odsto društva ne shvati da nešto nije u redu. Pogotovo ako je to bogatstvo nastalo po sistemu spojenih sudova (tvoja pasiva-moja aktiva ili prostije, srpski – nekom rat, nekom brat), gde su milioni osiromašili da bi se par stotina porodica obogatilo. Danas ti „srećnici“, od onih globalnih, koji jedni drugima tepaju da su Olimpijci i gospodari univerzuma, pa do lokalnih gazda na čitavom brdovitom Balkanu, odlučuju o sudbinama miliona i milijardi nevoljnika što su imali „manje sreće“.
Čini se da sreća, međutim, pa i obrazovanje izgleda, a fatalističke teorije usuda da ni ne spominjemo, imaju malo toga zajedničkog sa današnjim stanjem stvari. Pre će biti da je do tog obrata, gde je mnoštvo, kao u igrama na sreću, moralo izgubiti svoj ulog da bi nekolicina ostvarila dobitak, došlo na nivou ljudskih psiholoških slabosti i želja projektovanih upravo od onih što imaju i moć i novac za one koji ga nemaju, tako što se društvo upustilo u tu kobnu igru.
A pravila igre su nova i surova, od kojih je najvažnije ono da je pojedinac, ukoliko je bogat, važniji od svih ostalih, izuzev drugih, pogotovo većih bogataša od njega. Od kapitaliste i njegove, u tranziciji stečene korporacije, danas sve zavisi. On nudi rešenje za, kako smo ovih dana od nadležnih čuli, naš najveći problem – radna mesta. Korporacija, to telo bez duše, i njen vlasnik, takođe telo bez duše, je poput najpoželjnije devojke kojoj se svi umiljavaju i udvaraju, e da bi je zadržali u nacionalnim okvirima ili privukli neku sa strane, što veću to bolje, i dali joj status božanstva.
Božanstva su, kao što je iz mitologije poznato, svojevoljna i plaha, ljubomorna i okrutna, te im je često potrebno prinositi žrtvu. Ona žive na Olimpu ili kakvim drugim nedostupnim mestima sa kojih se po nahođenju i ponekad oglašavaju, a pretežno su zauzeta međusobnim spletkarenjem. Uopšte uzev i u nekom normalnom poimanju, radi se o prilično devijantnim ličnostima.
Zar sve ovo ne odgovara opisu današnjih bogova tranzicije? Pošto je sve njihovo i od njih zavisi, jedna državna mera pomoći njihovim firmama i profitu drugu sustiže (prinošenje žrtve), vile u rezidencijalnim četvrtima i jahte su opšta mesta savremenog Olimpa, kao i bezbrojne afere koje se za smrtnike otvaraju ali smrtnici na njihov ishod nemaju uticaja…
Naša je tranzicija iz nečega u ništa počela onog trenutka kada nas je neko prevario da uđemo u nju. Njihova iz ničega u sve, tada je otpočela. Danas smo tu gde jesmo jer smo uvučeni u jednu perfidnu i prljavu igru, koja se od početka igra po protivnikovim pravilima da bi se unapred osigurao njen ishod.
Mom poznaniku, neuspelom kapitalisti koji mi je zatražio pomoć, pomogao sam koliko sam mogao i smatrao pristojnim. Pristojnost je reč o kojoj se ovih dana govori. To nije pojedinačni akt milosrđa milionera koji se spotakne o beskućnika na pločniku, i u nemogućnosti da ga izbegne, da mu nekoliko dolara. Nije ni kada se setimo siromašnih za neki verski praznik, ili kad od suviška doniramo neku bolnicu ili humanitarni projekt. Nepristojno bogatih, ma šta to značilo, može biti samo u nepristojnom društvu sa nepristojnom vladom. Stoga, ono jedino što je pristojno jeste graditi pravedno društvo i u tom delovanju se nikada ne zaustaviti.
13. jul 2010.