Kapitalistička alternativa

 

Ima jedna čuvena izreka, koja je već stekla univerzalnu primenu a pripisuje se Deng Sjaopingu, patronu kineskih ekonomskih reformi, docnije prozvanih privrednim čudom. Ta izreka glasi: „Nije važno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe“.

Ostavićemo po strani to da je pomenuti Deng Sjaoping svojevremeno biran od globalnog magazina Time za ličnost godine (mislim više nego jednog puta) valjda kao prvi iz komunističkog dela sveta, i pre znamenitog Mihaila Gorbačova, potonjeg poznatog promotera zapadnoevropskih firmi u TV reklamama; zainteresujmo se za smisao i suštinu gore citirane izreke.

Ona, naime, pretpostavlja jedne vrednosti drugima, učinkovitost načinu na koji je do učinkovitosti došlo. Sredstvo podređuje cilju.

Šta je onda tu toliko epohalno važno, zapitaće (se) neko?

Tek činjenica da je Kina ovim načinom razmišljanja usvojila kapitalizam.

Hajde da napravimo korak dalje, pa da pokušamo ući u osnov, podlogu kapitalizma samog. Ako ćemo konsultovati kineske izvore kojima kako vidimo čitav svet odaje priznanje, onda je dobra polazna tačka za razmišljanje upravo – efikasnost. To je, naime, bila navodna boljka svih socijalističkih planskih sistema.

Dakle, imati ispred sebe cilj, i nemati nikakvih ideoloških ili drugih predrasuda o boji mačke (čitaj načinu da se cilj ostvari) zadužene za lov. Da li se čovek, ili privredni subjekt, svejedno, može i u kojoj meri (ako može) odreći normi koje je zatekao po rođenju a koje određuju i njegovu vlastitu egzistenciju? Ako bismo bili konsekventni a vrednosno to jest ideološki neutralni i neopterećeni kako uči novokineska mudrost, može i mora, i to svih koje bi ga omele da do postavljenog cilja dođe.

Jedna od mogućih bolećivosti bila bi možda privrženost nekoj od mačaka (nije važno koje boje) koja se nije istakla ni proslavila po pitanju broja ulovljenih miševa. Možda je već ostarela, slabije vidi i čuje, a ni pokreti joj nisu kao nekoć. Drugim rečima rečeno, postala je neproduktivna jedinka a stara slava, kao što je poznato, ne vodi u svetlu budućnost. Ovde zapažamo drugu odliku kapitalističkog modela – kompetitivnost. Ili jesi – ili nisi. Teško tebi ako nisi, čak i ne vlastitom krivnjom, jer objašnjenja su nepotrebna a izgovor je suvišan. Ti si, brajko, žrtva tranzicije makar se ona zvala globalizacija. Ono što se broji je rezultat, gol ili koš, komadi, tone ili procenti. Egzaktnom svetu egzaktni pokazatelji. Kompetitivniji će potisnuti one manje sposobne, po formuli o većoj i manjoj ribi, te će one veće (ribe) postajati još veće da im se kraj ne vidi, a one manje i malene premda ih je more, nestajaće kroz čeljusti velikih te tako iščezavati za neke više ciljeve istorije.

Kapitalistički žrvanj je jednom davno krenuo sa mikroplana, od dva pojedinca, Avelja i Kaina, i želje ovog drugog da bude superioran nad rođenim bratom u stvari čiji su proizvodi lepši i vredniji, konkurentniji – danas bi rekli. Ne mogavši da podnese da je drugi, Kain ubija rođenog brata Avelja i na sebe navlači teško prokletstvo, kazuje biblijski izveštaj.

Kako god to surovo zvučalo, kapitalizam i sa njim povezani način mišljenja, do danas nije izumeo bolje „rešenje“ od Kainovog.

Sa sukoba jednog pastira i jednog ratara, rođene braće, taj duh-crv istorijskog razvitka mnoga je ljudska pregnuća i preduzeća ostavio na smetlištu istih, dok je druga podigao otuda, sve dok nije (po Hegelu) postao svestan sebe i poželeo da se trijumfalno nametne celom svetu. Ne, nije to bilo one noći kad su bageri i brojni klinovi rušili veliki zid što je razdvajao uverenja. Sve je počelo Kainovom nesrećom i prokletstvom izazvanim željom da je prvi između dvojice.

Za njega je tada, isto kao i za nas danas, istorija bila završena jer se ostvarila.

Kapitalizam više nema spoljnog neprijatelja kome je potajno zavideo poput bolesnika od najteže bolesti, i sada se nemirni duh-crv okrenuo protiv domaćina u kojem prebiva otkrivajući svoju pravu, uništiteljsku prirodu. To je zato jer nema alternativu svojoj propasti, kako je to uobičajeno da se kaže ovih dana i ovde.

Uistinu, što je manje kapitalističko-kainovsko-kompetitivnog duha u čoveku, u njemu ima više ljudskosti. Najlepše stvari su besplatne a čovek je najveći kada se svede na svoju pravu meru. Pravi čovek je biće kooperacije a ne kompeticije.

I kao što parazit umire smrću domaćina, tako je i ovaj duh-crv osuđen na propast u trenutku kad je nastao. U tu istinu nas mogu uputiti reči koje nose značenje. U korenu socijalizma jeste socius, latinska reč za društvo, čitavo bez izuzetka, a u pojmu kapitalizam samo – kapital. Kapital naravno nije bestelesan entitet, on ima svoje nosioce. To su kapitalisti, posednici istog. Tako bi, u idealnom slučaju na svetu posle kraja istorije preostao poslednji humanoid, najveći kapitalista, okružen ekološkom pustinjom i besmislom. Zaista, koji je duh podredio živote čitavih naroda malobrojnim pojedincima?

Jednom kada to budemo razumeli bićemo mudri, ali će već biti isuviše kasno.

To je valjalo znati pre prvih slobodnih izbora koji su nas odveli u ropstvo.

Bez alternative.

16. februar 2008.

Subscribe
This entry was posted in Eseji.