Neobjavljeni intervju, jun 2020.

Zbog nepoštovanja druge strane dogovorenog, Predrag Anđelić je uskratio pravo na objavljivanje intervjua mediju koji ga je tražio. Budući, međutim, autor intervjua kroz odgovore na dostavljena mu pitanja, intervju se objavljuje ovde u celosti, onako kako je dat. Pitanja se neće navoditi doslovno, već opisno na šta su se ona odnosila.

Prvo pitanje bilo je o tome da li je u današnje vreme teško napisati dobar roman na teme koje obrađuju Anđelićevi dosadašnji romani budući da se, prema tvrdnji novinara, i najčuvanije tajne otkrivaju?

– Dobar roman se ne piše u određenom vremenu, piše se kroz vreme. Kroz mnogo vremena. Po mom sudu, kvalitetno književno delo (uz sasvim retke iznimke koje potvrđuju to pravilo) nema uslova da se pojavi pre autorove četrdesete godine života. Postavlja se pitanje, da li je pretežniji životni tok što je uobličio iskustvo koje je delo iznedrilo od zanatskog truda njegovog tvorca? Mišljenja sam da prednost stoji kod životnog iskustva, sa najmanje dve trećine.

Ne mislim da moji romani govore o tajnama; radi se o stvarima i pojavama koje nisu poznate najširem krugu ljudi, barem ne onima koji nisu odrasli na filmovima i literaturi tog žanra. Što se samih tajni tiče, verujem da one ne cure kao što se to misli. Takva percepcija spada u domen paradigme stvorene u alternativnim medijima željnim senzacije, koja je iskrivljena slika stvarnosti.

Prema oceni novinara, Anđelićevi romani i eseji su spoj lepe književnosti i političke analize, što upućuje na zaključak da je autor čovek širokog obrazovanja i bogatog iskustva. Pitanje se odnosilo na odnos između autorove fikcije i stvarno doživljenog.

– Nije slučajno da svaki pravi pisac poseduje i bogatu biblioteku koju je prethodno morao da pročita. Do znanja se ne dolazi prečicom, i ono nikada nije u jednostranoj i sažetoj formi. Poznajem velikog stručnjaka u oblasti kojom se bavi, možda najvećeg kod nas, koji voli da kaže kako on i njegovi prijatelji nisu na jutjubu nego u enciklopedijama, pa to smatram za izvrsnu preporuku.

Fikcija je uobičajeni alat svakog umetnika, ali doživljenog svakako ima, kao slučaj da sam jednoj osobi sasvim uzgredno spomenuo nekoga s kim je ta osoba toga dana trebalo da se nađe na večeri, što ja nisam mogao znati, a koja me je prethodno bila zainteresovala videvši je u poznatom dokumentarnom serijalu na televiziji, čije obrise za portret jednog lika iz mog romana sam upotrebio.

Naredno pitanje odnosilo se na distinkciju između nacionalizma, patriotizma i šovinizma, i šta je ono što čini razliku među njima.

– Patriotizam, odnosno rodoljublje, nije pitanje kontrateže bilo čemu; radi se o elementarnoj pristojnosti. Nacionalizam pak, kao i svaka ideologija, pravi zbrku u glavama ljudi, a često dovodi i do gubitka glava – od tragedije pre 35 godina na stadionu Hejsel, do ratnih dešavanja protutnjalih ovde kod nas. Nerado citiram, pogotovo estradu, ali prilika je podsetiti na reči jednog inače pametnog čoveka koji se samo pravi budala da bi došao u istu ravan sa svojim slušaocima i gledaocima: „Nacionalizam je za sirotinju. Bogati ljudi imaju prijatelje svuda“. Prema preciznom, čak poimeničnom opažanju osobe koja mi čini čast što je poznajem, u Srbiji ima gospode i dama koji svoje ime i prezime te poreklo nose sa najvećim dostojanstvom gde god da se pojave u svetu, dakle pripadnika klase, koje i najviša evropska aristokratija gleda kao uzor, i na prijemima im dodeljuje počasna mesta kako bi im bili što bliže. Kultura je ključ za otključavanje svake brave u civilizovanom delu sveta.

Četvrto pitanje tražilo je odgovor da li je Srbija spremna da se suoči sa aktuelnim izazovima i kolika je u tome uloga njene elite, te da li u današnje vreme intelektualci mogu da se izbore za to da se i njihov glas u društvu čuje.

– Počeću od ovog poslednjeg jer je najlakše za odgovor: ne mogu. Srbija, kao i sve druge zemlje sveta, i čitav svet, živi u postavljenom okviru koga bismo mogli nazvati duhom vremena. Svet je u neprestanom kretanju i promeni, mi jedino možemo da pratimo etape tog kretanja i time, kao grafičkim prikazom, da shvatimo njegov smer. Do šezdesetih godina prošlog veka, na primer, na ulici se nije mogao sresti muškarac nepokrivene glave; otmeniji su nosili šešire, radnici i đaci kačkete. Danas je potpuno suprotno stanje. Mi ne raspravljamo o tome je li neki šešir demode, njih više uopšte nema izuzev u simboličnom broju u par enklava na svetu, i tamo kod starijeg uzrasta. Zatim su na red došla po meri krojena odela – još osamdesetih godina prošlog veka svaki službenik ih je nosio. Danas ih ni predsednici vlada uglavnom nemaju. Na kraju, u ovo naše doba, retko se, čak i na televiziji, može videti osoba sa kravatom. Što je doskora bilo nezamislivo, danas je pravilo. Ovo su, dakle, etape jednog kretanja (pogrešićemo ako bismo ga sveli na modno), pa sami izvucite zaključak o njegovom odredištu.

Međutim, koja sila usmerava svetske tokove, ko proizvodi duh vremena? Možda bi nam u odgonetanju opet smisao za hronologiju mogao biti od pomoći. Niko me ne može uveriti da su četvorica dvadesetogodišnjaka iz Liverpula samostalno stvarali onakve harmonije, mada poznajem osobu kome je lično Džordž Martin, producent Bitlsa, bio rekao kako oni nisu dopuštali da im se u muziku meša bilo ko. Ti isti Bitlsi su, kad je za to došao čas, postavši najbolja reklamna mašina na svetu, doveli indijske gurue na Zapad, baš nekako u vreme nastanka hipi-pokreta kome su bile namenjene te besmislice. Nisu Bitlsi stvorili industriju zabave, nego je industrija stvorila njih. I bogato ih je platila, a poznato je da u kapitalizmu nema ničega za džabe, i da se ne plaća više od minimuma za bilo šta.

Prema tome, države gabarita Srbije i njena lopovska, švercerska elita koja je nikla na opštoj nesreći, nisu format koji može da stvara i oblikuje svetske procese, kad bi i hteli. Oni su korisnici menija koji je neko drugi pripremio i poslužio.

Prema oceni novinara, Anđelićevi junaci su oličenje časti, odanosti, prijateljstva… Pitanje se odnosilo na to da li su navedene vrednosti u današnjem društvu zaboravljene i mogu li se one obnoviti.

– I opet, rekao bih da se radi o osobinama koje su se nekad smatrale društveno poželjnima i koje su kao takve podsticane od strane školskog i medijskog sistema. Danas nam izgleda sasvim dalek, kao iz nekog drugog sveta i vremena, moralni čin mađarskog predsednika vlade Pala Telekija, potpisnika ugovora o „večnom prijateljstvu“ sa Kraljevinom Jugoslavijom, koji je sebi oduzeo život ne mogavši da podnese sramotu što je njegova zemlja prekršila taj ugovor samo par meseci kasnije, u aprilu 1941. Nemoguće je zamisliti da takve osobe zauzmu ozbiljne društvene položaje danas. Danas, čak i pomisao na pripadnike klase, kod većine ljudi izaziva porive od sažaljenja do izrugivanja, smatrajući ih članovima neke opskurne sekte i muzejskim eksponatima davno prošlog vremena. Verodostojnoj eliti, sa druge strane, ne pada na pamet da dolazi u dodir sa fukarom po bilo kom osnovu. Oni žive u svom svetu. Američki istraživač Pol Fusel je u svojoj knjizi Klasa (Paul Fussell: Class: A Guide Through the American Status System, Simon & Schuster, 1983) obznanio, uz već dobro poznate, i postojanje najviše klase (Top Class), veoma diskretne, koja čuva vrednosti o kojima je reč u svetu koji se raspada.

Opet ocena novinara da kroz Anđelićevu književnost pored visoke politike i špijunaže provejava i ljubav. Pitanje se odnosilo na ulogu ljubavi ali i drugih plemenitih osećanja u individualnom i kolektivnom spašavanju iz okova koje nameće konzumerističko društvo.

– Bojim se da je sila inercije srljanja sveta u potpuni nihilizam jača od mogućnosti ljubavi da je zaustavi. Promene u društvu moguće su jedino sa pozicije vlasti, nikako drugačije. „Filozofi su do sada samo opisivali svet; radi se o tome da ga treba promeniti“, reči su jednog od njih. Da bi sve ostalo isto, proizvođači duha vremena posejali su veoma mnogo ideja koje bi se mogle sažeti u dve osnovne: ideju individualizma i ideju opšteg relativizma. Individualizam uči da čovek svoju sreću treba da traži isključivo u svom mikrokosmosu vodeći računa jedino o samom sebi, kao da se iko ikada na takav način mogao spasiti od zla koje je zadesilo društvo, izuzev na nivou kapoa koncentracionog logora. Relativizam tvrdi da, zapravo, ne postoji objektivna stvarnost, nego da je stvarnost kao takva subjektivni doživljaj svakog pojedinca sa nivoa njegovog stanja svesti. Tako se jedan tajkun i jedan siromašak oteran sa posla nikada ne bi mogli saglasiti oko prirode stvarnosti: je li ona dobra ili loša? Ko je kriv gubitnicima tranzicije što nisu radili na sebi nego samo gunđali i krivili druge. Potrebno je nešto dovoljno jako želeti, uči Nju ejdž.

Stoga se ljudima neprestano usađuje osećaj krivice i ništavnosti zbog položaja u kom se nalaze i izmešta ih se iz objektivne stvarnosti kroz medijsku šarlatanizaciju sve masovnijih razmera. Svako znanje i iskustvo se omalovažava i gura u stranu pred novim ili povampirenim „duhovnim“ koncepcijama. A nema „duhovne“ moći, da je tako proizvodili bi se žreci, a ne nosači aviona.

Ovu bolest mogao bi da izleči jedino opšti nestanak struje. Tako bi se ljudi iz virtualne ponovo vratili u fizičku realnost, svojim jedinim, neponovljivim životima. Osim toga, svetom se ne može vladati ručno, „peške“, kako smo nekada govorili, nego samo mašinski, preko naprave koja se zove računaljka ili kompjuter.

O planovima za budućnost, i da li je u vidu pisanje nekog novog romana.

– Moj najnoviji, treći po redu roman sa naslovom Neki dobri ljudi izašao je iz štampre neposredno pred uvođenje vanrednog stanja usled poznatih okolnosti, a pušten je u prodaju nakon što je vanredno stanje ukinuto, u maju. Na sajtu predrag-andjelic.com čitaoci se mogu upoznati sa njegovim sadržajem i nabaviti ga. I dalje ću ostati pri istoj literarnoj formi. Što se novih ideja tiče, u mom slučaju one su neiscrpne.

Na kraju je usledila uobičajena zahvalnost za izdvojeno vreme i lepe želje za dalji rad.

– Bilo mi je zadovoljstvo, hvala vam.

21. jun 2020.

Subscribe