Balada o vremenu

 

Sognio un tempo

gioco e amor ritornerà

vince e perde

il rosso e il nero

il meno e il più

Alfonso Gatto, La ballata del tempo

 

Iz bašte kafea u centru grada, pogled mi između nekoliko osoba koje se približavaju izdvaja lepoticu duge, negovane kose boje kestena, vitkog stasa i gracioznog hoda. Večno mladalačkog izgleda, poput slavne italijanske pevačice Đorđe na koju podseća, širi osmeh zadovoljstva što me je videla, jer zna da joj se radujem. Uzvraćam na isti način i srdačno je pozdravljam, poklanjajući joj svojom pažnjom par divnih trenutaka u danu koji verovatno neće biti široke ruke. Ona je udata, odavno, i majka je troje dece u borbi sa životom. Pogled usmeravam ponovo u daljinu da u njoj štogod potražim, makar to bio i zaborav.

Imam prijatelja koji na pitanje kako je, odgovara da je baš onako kako mora biti. Zametak moj videše oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednoga… reči su cara Davida[1] koje su mi ponudile odgonetku takvog životnog stava. Premda mnogi vernici ovaj psalam tumače Davidovim uvidom istine da je bogu svačija budućnost poznata, što on samo konstatuje, moj prijatelj je kategoričan u tvrdnji da ništa ne može biti drugačije do onako kako je određeno. Na čoveku je, veli, tek da li će taj plan prihvatiti, ali to ne zadržava niti menja njegovo izvršenje.

Istini za volju i u prilog gornje tvrdnje, niko nas nije pitao kada, ni u kakvim okolnostima bismo želeli da se rodimo, što takođe važi i za umiranje. Je li, stoga, za očekivati da se naša slobodna volja konsultuje u stvarima koje su između te dve tačke? Continue reading