Svet bez sna, bez strasti, bez reči. Sve je novac.
Lajbah, Degenerisani svet (Kapital, 1992)
„Po meni, ništa nije izvesno, najviše što mogu da prihvatim je verovatnoća“, odgovori profesor Renato Kačopoli senatorki Vivijani na njenu zapitanost o uzrocima duboke uzdržanosti profesorove, tako neobične za opšti poratni polet duha, te skepticizma koji je izbijao iz njegove duše. Ovaj otmeni Napolitanac, unuk Mihaila Bakunjina, držeći studentima matematike (ali i ne samo njima) predavanje u dupkepunom amfiteatru, u elegantnom crnom večernjem odelu sa cvetom gardenije na reveru, ostaće upamćen i po izjavi kako „svaki promašaj može da se oprosti, samo ne onaj prilikom samoubistva“, dan pre nego što nije promašio. Pronađen je jednog poslepodneva u svom stanu u palati Čelamare, prostreljene slepoočnice sa glavom na jastuku, kao da spava.[1]
Može biti da sam ovu fusnotu napisao kako bih ilustrovao razliku između bogatstva i siromaštva duhom, i staru istinu da je prost čovek u meri njegovog intelekta sklon lakim rešenjima, a svet vidi u samo dve boje, beloj i crnoj, dok onaj ko mnogo zna ima tu poganu osobinu da u sve sumnja i preferira uglavnom tonove sive. Cinici, koji su često bolno u pravu, tvrde da je optimizam tek trijumf nade nad iskustvom, a Kačopoli, vrhunski matematičar, beše robovao jedino činjenicama, dakle empiriji, koja ga je i ubila. Continue reading